Mada smo nailazili na svedočenja ljubavi prema hokeju, kao igri koja je bila poziv brojim srpskim sportistima, ume da iznenadi razgovor sa čovekom koji stoji kao živi dokaz da upravo ta ljubav dolazi baš sa leda, a ne stoji iza imena klubova. Učešće na ZOI 1964. godine, 3 Svetska prvenstva, 75 nastupa za repezentaciju, karijera koja zvanično počinje daleke 1966. godine i članstvo u gotovo svim srpskim timovima, uporedo sa medaljama i preko 13 Svetskih prvenstava sa trenerskih pozicija svedoče veličini najistaknutijeg golmana jugoslovenskog hokeja na ledu. Legenda, sa kojom možete i porazgovarati, pokazao nam je da ništa nije suviše malo, da ga ne bismo sačuvali u sećanju, s toga, Vam sa ogromnim zadovoljstvom predstavljamo Zvezdaša u telu Partizanovca – Rašida Šemsedinovića.
Gospodine Šemsedinoviću, kako ste se Vi našli na ledu i odlučili da sebe posvetite hokeju? Ko je na Vas imao toliko veliki uticaj?
“Najveći uticaj imao je sam sport. Od malih nogu, zaljubljenik sam bilo koje grane sporta. Nekako, od malena sam preferirao da se bavim sportom i bio sam vrlo nadaren. S toga, bavio sam se fudbalom, odbojkom, stonim tenisom i gimnastikom, ali nekako mi je za srce prirasla igra hokeja na ledu. Sve je počelo sasvim slučajno. Tašmajdan je otvoren ’54. godine, a tu sam odlazio na klizanje. Bio sam samouk, ali srećom nadaren. Gledajući sve što se tu na ledu dešava, to me je privuklo. Međutim, počeci su bili kao i svaki. Bila je to doba nemaštine, a klizaljke, tada zvane hokejke, bile su pojam! Počeo sam, zapravo, sa običnim klizaljkama, koje su se zvale gvinterice, koje su se postavljale na obuću sa debelim đonom, ali od sličuga, tog stezanja, često je otpadao. Imao sam ipak sreće da u ulici blizu mene stanuje jedan tadašnji igrač Crvene zvezde i on je video kako se ja klizam, pa mi je dao svoje klizaljke. Doduše, to je bilo samo određenim danima. Mnogi moji prijatelji bili su stalno na Tašu, pa sam ih sa strane samo gledao, a kad dobijem te klizaljke, bio sam najsrećnije dete na svetu! E, onda sam jednog dan odlučio da pogledam hokejašku utakmicu. Igrao je klub Avala, u kom sam i ja počeo. Naravno, bilo je puno hokejaša i ja tu nisam mogao odmah da pristupim treniranju. Ali, kako poslovic kaže, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Opredelio sa se za mesto golmana, jer sam imao određenog talenta za tu poziciju. Nekako sam i sam procenio da je bilo najlakše da tako uđem u tim. Mada sam imao i mogućnosti da budem igrač, dobro sam klizao, ali je mnogo važna bila tehnika palicom, a to je za mene bilo strano tada. Palica nije bilo.”
Prve profesionalne korake uklizali ste na, uslovno rečeno, ledu OHK Beograda. Kako ste došli u taj tim i gde ste odande otišli?
“Moj razvojni put kreće od HK Avala. Tu sam se učlanio kada sam imao šesnaest godina. Tada nije bilo mlađih kategorija u Beogradu, iako su Partizan i Crvena zvezda imali već i seniore. Danas je drugačije po pitanju selekcija, pa se počinje sa školom hokeja, pionirima, juniorima, kadetima, pa seniorima. U Avali sam bio dve godine. To je trebalo da bude drugi tim Partizana, a imali su istog trenera, tj. isti je čovek trenirao Partizan i Avalu. HK Avala se takmičila u drugoj ligi. Jednom smo igrali u Bečeju. Obzirom da su bile veoma oštre zime, te nedelje, sećam se, igrali smo na jednoj oivičanoj bari. Neobično, tog dana je bilo jako toplo i počeo je led da puca. Pa, mi smo pobegli glavom bez obzira. Takav je bio taj tim. (smeh) Posle se Avala rasformirala. Međutim, jedan divan čovek, koji je i sagradio Tašmajdan, Ruda Reno je video određeni kvalitet pojedinaca u Avali i obavio je razgovor sa nekolicinom, mada smo još bili klinci. Opcija je bila da se ide ili u OHK Beograd ili u Zvezdu. Odabrao sam OHK Beograd, ali neki drugi odlaze u Zvezdu. Tu, praktično počinje moja prava sportska karijera. Jednu godinu, kao mlad dečko, sam igrao za juniorsku selekciju za OHK Beograd, a ujedno sam trenirao i sa prvim timom. Kao mlad igrač sam ipak morao da poštujem hijerarhiju, mada su dvojica starijih golmna bili, sada mogu reći, slabiji. Ipak, bio sam mlad, funkcionisao sam po principu – hoću, mogu i želim. Možda je to i sreća namestila tako, jer je usledio dolazak poljskog trenera koji je prepoznao moj talenat i volju za rad. Na tom Tašmajdanu on je insistirao da što više vremena budem na ledu, po tri treninga dnevno je znalo da se odrdi. Prva turneja je bila po Austriji i Italiji gde sam dobio šasnu koju koristim veoma dobro. Od ’61. godine ulazim u prvi tim, ustalio sam se već ’62. godine, eliminsao sam obojicu golmana. Te 1962. godine. u državi su konkurenciju činili timovi Jesenice, Olimpija, Partizan, Zvezda, pa eto, i pored njih OHK Beograd osvaja drugo mesto. U OHK-u sam bio četiri godine. Bilo je lepih momenata, lepih utakmica, za to vreme mnogo putovanja. Mnoge sam Nove godine dočekao u vozu od Beograda do Beča ili, recimo, Trsta itd. Sve to je ipak bilo zadovoljstvo jer su utakmice bile kvalitetne. Tada sam putovao u Italiju, Austriju, Švedsku, Francusku, što je tad bio pojam, a kroz sport sam sve to mogao. “
Zašto ne Zvezda, već na startu karijere?
“Procenio sam, iako mlad, gde bih pre mogao da prosperiram. Partizan je imao starijeg golmana, a obično je tim znao da bude sastavljen od drugara. Kada dođe mlađi, teško ga prihvate, osim ako ne pokaže određene kvalitete, a ja nisam hteo da eksperimentišem. Sebi sam zacrtao cilj – da ih eliminišem i tako je bilo. Međutim, moj brat se bavio hokejom, pa i moj sin. Imao je jedan hokejaški pedigre. Brat je sa mnom bio u OHK-u, a kad sam otišao on je ostao i bio je jedan od boljih igrača sa možda najjačim šutem u Jugoslaviji. Sin je želeo i bavio se hokejom vrlo uspešno, pa je čak bio u reprezentaciji juniora, mladoj reprezentaciji, seniorskoj kasnije. Možda sam im obojici bio uzor. No, ’66. godine odlazim na odsluženje vojnog roka. Dugo sam eskivirao odlazak, jer sam već ’62. godine bio kandidtat za reprezentaciju. E onda, 1964., eto nas na Olimpijskim igrama u Insbruku. Tu sam imao zadovoljstvo i čast da odigram protiv reprezentacije Kanade, što uz dužno poštovnje svima, i onima pre, ali i novima, ne verujem da će doživeti. Tu je u A grupi je bilo šest ekipa, koliko i u B grupi, što je u to vreme bio veliki uspeh za jugoslovenski hokej. Da bi se igre održale određeni su parovi članova A i B grupe, tačnije igrane su kvalifikacije. Izgubili smo od Kanade. Onda, ’66. godine se prebacujem u Beograd, iz Banjaluke. Svetsko prvenstvo je bilo u Zagrebu, gde smo bili treći, a da budem iskren, veliki je moj dorpinos tome.”
Onda odlazite u Banjaluku, usled odsluženja vojog roka, što je reper za dolazak u Partizan.
“Dobijam poziv za letnje pripreme za Svetsko prvenstvo u Čehoslovačkoj. Kako sam bio na služenju vojnog roka, pretila je mogućnost da se udaljim od hokeja, ali moja upornost je uticala da budem istrajan. Možda sam bio malo neodlučan šta dalje, jer sam jednu sezonu prakticno propustio. Imao sam sreću da je u sportskoj četi bilo još trinaest hokejaša iz Slovenije. Četa je bila baš kvalitetna, jer su tu bili atletičari, rvači, teniseri, a svi redom prvaci. Kada sam došao u Beograd, na prekomandu, rukovodstvo Partizana je htelo da me odmah dovede u Partizan. Tada je u Beogradu potpisan džentlmenski sporzaum između Partizana, Zvezde i OFK Beograd, da igrači u bilo kojem sportu ne mogu da prelaze u protivnički tabor. Ipak, moj prjatelj, koji me je i doveo u Zvezdu je bio sekretar hokejaškog Saveza Beograda, gde su se i registrovali igrači. Kao dobar prijatelj iz detinjstva učinio mi je da pređem u Partizan. Ipak, bilo je teško dogovoriti se sa Partizanom. Sećam se, pozvao me je njihov sekretar da dođem na razgovor kod predsednika, a on je jedan od osnivača Sportskog drustva Partizna i vojno lice, Boža Švarc, kojem dugujem sve što sam postigao. Njegova kancelarija je bila u Miloša Velikog. U to vreme, to je bila kancelarija gde su sedele sve starešine. Dođem, ja, vojnik…bojažljivo uđem u kancelariju i on mi se obrati, ne kao starešina vojniku, nego me oslovio imenom i persirao mi je. Rekao je: ”Rale, sedite.”. Ja u čudu…znam, nema pred njim sedenja, a bogami, ni da se progovori bez “Dozvolite da se obratim”. Međutim, mi smo prešli u korektnu konverzaciju. Pita on mene šta tražim da pređem u Partizan. Iskreno, u to vreme, ja sam imao stipendiju i to Olimpijsku i imao sam hranarinu od OHK-a, tako da je meni bilo lepo. Ipak, sad je trebalo postaviti uslove. Prvo sam razmišljao šta bih mogao da mu kažem, a da zadovolji moje potrebe, a sa druge strane da ih on realizuje. Iznesem ja “uslove”, tajac. Mislim se ja, vraćam se u Banjaluku, gotovo je sa karijerom. Kaže on: “Rale, je l’ samo to?“. Reper mi je bio jedan reprezentativac iz Partizana, moj sigrač, pa sam otprilike znao kolika su njegova primanja, pa sam se time i ja rukovodio. Ali, previdim ja, on mene pita da li mene interesuje stan? On je dakle, sve to oberučke prihvatio. Javnost je bila uzburkana, jer pogotovo u to vreme nije moglo da se prelazi iz tima u tim. Znači, ’66. godine, prelazim u Partizan i tu sam do ‘84. godine. “
Onda, konačno branite pred golom Crvene zvezde.
“E, tada, što je i svrha, prelazim u Zvezdu sa svoje 44 godine, što je za ovaj sport veliki izazov. Malo je to čudno. Imao sam opet sreće jer je Zvezda bila dobro organizovana, a Partizan je imao problema što se tiče sponzora. Uprava u Zvezdi dovodi dvojicu Slovenaca i dvojicu Amarikanaca i jednog Kanađanina. Tu ostajem dve godine. Mlađi golman je dobio konkruenciju, mada mislim da je to više bio jedan pedagoški poduhvat. Taj dečkić je imao presektivu, ali je bio neodlučan. Možda je moj dolazak u njemu trebao da stvori jednu zdravu konkurenciju da bi se više angažovao. Ali, to nije urodilo plodom, pa sam ja mnogo puta branio. Mislim da sam, osim tog finala plej ofa, zadovoljio očekivanja ljudi koji su me doveli u Zvezdu.“
Kroz period svoje trenerske karijere, prolazite praktično kroz svaki srpski tim.
“U Zvezdi sam počeo trenersku karijeru, pa sam se vratio u Partizan. Počinjem ozbiljnije da se bavim trenerskim pozivom. Partizan tada uzima titule, dovodi igrače i opet je, u tom periodu, u oba tima nastupilo neko mrtvilo. Interesantno je reći da je bilo u jednom periodu dosta klubova u Jugoslaviji. Nekoliko sezona liga se održavala u dva nivoa, istok i zapad. Zapad su Slovenija i Hrvatska, dok su istok Skoplje, Vojvodina, Spatak i mi. Danas, praktično imamo Zvezdu, Partizan, Vojvodinu i NS stars. No, posle idem u Suboticu, na tri godine u NS stars, vraćam se u Beograd u Taš koji je iznedrio dosta Zvezdinih igrača. Tu sam bio pet – šest godina. Onda, ’98. godine odlazim u NS stars, da treniram selekciju U20 i mi osvajamo prvo mesto, pa ulazimo u viši stepen takmičenja. Tu dobijem angažman na tri godine, pa odlazim u Suboticu na tri godine, pa se vraćam opet u Partizan i još sam tu.“
Ipak, veoma kratko ste trener u Zvezdi.
“Bila bi mi želja da završim karijeru u Crvenoj zvezdi. Na neki način sam dužnik čoveku koji me je tu doveo. Moje pvo zaposlenje mi je on omogućio. Rekao sam da ću doći u Zvezdu ako me zaposli, a to je bilo još ’69. godine. Kaže on, učiniće mi bez obaveza, da bi me ’84. godine baš on i zvao. Doduše, svake godine me je zvao. Reč je svakako o Moši Atanasijeviću.”
Izdvaja li se iz tog perioda neki igrač svojim kvalitetima?
“Jedan do boljih igrača bio je Miodrag Šišić, kasnije Đulnear Salij. Bilo je tu vrlo kvalitetnih igrača, da je čak Zvezda bila kvalitetnija od Partizana, pa su i naši išli tamo. Bio je to period kada su igrači nezadvoljni radom i odnosima u klubu mogli da pređu u suprotni tabor. Mene je najviše nerviralo ponašanje igrača uprkos mom autoritetu, jer imao sam igrača koji u mogli sniovi da mi budu. Upečatljiv je bio definitivno Miodrag Šišić, po čijem sam nagovoru počeo ponovo da igram.”
Imali ste više prilika da hokej igrate u bojama inostranih timova.
“Pa, ’74. godine, dobijem poziv za Italiju, a ’79. dobijem poziv u Olimpiju. Međutim, ja sam dete ove beogradske kaldrme, pa me to nije privlačilo. Da sam se za to odlučio, bio bih reprezentativac za sve one godine kada su me nekorektno eliminisali iz reprezentacije. Moj kvalitet je bio iznad mojih konkurenata. Tada se ipak praktikovalo da Savez angžuje trenera iz inostranstva, a koji je bio trener slovenačkog tima. Zato sam i bio marginalizovan, iako sam dobijao priznanja za najboljeg gomana. Ja sam praktično od ’62. godine, do ’79. godine bio na svim pripremama državnog tima. Zvanično, od ’67. do ’74. bio sam uvek na stand by-u.”
Bilo je još mogućnosti da osim ’64. godine svoje umeće pokažete i na predstojećim OI.
“U Saporeu je ’71. godine održan turnir gde sam učestvovao za OI, ali na utakmici portiv Japana povredim koleno i doktor kaže da moram nazad u Beograd. Proputio sam i ’68. OI, iako sam bio u Jesenicama na pripremama. Svi iz čete su išli na 45 dana priprema, ali trener je bio iz Jesenica tako da sam video u startu da će da me eliminiše i učinim tu nešto neuobičajeno. Pitam trenera da se vratim nazad, što je on jedva dočekao, a u međuvremenu, starešina iz Beograda (gde sam pisao izveštaje) pošalje telegram da se hitno vratim, jer sam morao nešto da obavim. Taj telegram mene mimoiđe, ja sutra stignem u kasarnu, starešina u čudu kako sam tako brzo stigao. Ispričam mu kako stoje stvari i bilo mu je krivo.”
Zvezda ipak dolazi do superiornijeg tima.
“U Zvezdi uzimamo drugo mesto što je značajan uspeh u tom periodu za Zvezdu. Bilo je dobro što se mnogo ulagalo i izuzetno kvalitetan tim je bio formiran. Zadavali smo velike probleme ekipama iz Slovenije i Hrvatske. Posle toliko godina Zvezda ih je pobeđivala tamo. Imali smo čak prvog stranog igrača koji je došao u Beograd, O’Nil, doduše u Partizan. Elem, ne bi moglo da se kaže da je neko bio superiorniji u odnosu na slovenačke igrače, ali neobično je bilo za hokej u Jugoslaviji tog vremena, pojava Pašića, Kroulija i Vilijamsa. Po mojoj proceni, možda je Salij bio igrač koji je i bio najbolji i u tom periodu, iako je tada u Sloveniji bilo izvrsnih igrača. On je možda bio jedan od vodećih igrača, mada sasvim slučajno dolazi u Zvezdu. Njegov rođak je došao na trening na Tašu da pita kada Zvezda trenira, pa je baš mene pitao, a ja sam mu rekao da ga dovede u Partizan. Obećao je, ali neko je već uspostavio kontakt i ode on. Mi smo imali velikih problema sa njim u Partizanu, teško smo izlazili na kraj sa njim.“
Svakako, jedan značajniji momenat Vaše karijere jeste činjenica da je čak i Maršal gledao kako igrate.
“Da, eto, ’66. godine, igralo se Svetsko prvenstvo B grupe u Zagrebu. Kako se tadašnji predsednik zadesio tu, ne znam. Prepodne su igrali drugi, a mi uveče. Naređeno je da obučemo uniforme koje smo dobijali i da svi dođemo na klizalište na Šalatu. Rekli su, doći će Maršal. Bogmai, Zagreb je bio pod okupacijom tog dana. Zatvorene su bile glavne ulice, dok on nije došao na terasu klizališta. Tamo još uvek stoji slika sa njim. Sa svakim od nas se pozdravio i porazgovarao. To je nešto što će ući u istoriju. Možda zvuči prepotentno, ali moglo bi to biti i za muzejske vrednosti. Ipak je ovo mali sport.”
Čuli ste za Ligu budućih šampiona.
“Još jednom se pokazalo da i ti stari hokejaši mogu da doprinesu razvoju hokeja. Vojin Šilja Koljenšić je dugo bio trener u Italiji i pokušao je da to veliko iskustvo iskoristi tj. ponudi klubu. On je predlog dao roditeljima i to je tako krenulo. Da li će biti budućih šampiona, pokazaće veme.
Mala digresija – moj otac nije znao ni da se bavim hokejom. Oni stubovi oko Taša su obasjavali pola grada, a moj otac je radio na Slaviji i prolazio je svake večeri tuda. Jednom čuje galamu i stane da vidi šta se dešava. Bio je sportski tip. On me je odveo na prvu utakmicu i tada sam i počeo da navijam za Zvezdu. On gleda, a ja sam imao masku. Neki me psuju, neki ne, navijači ko navijači, dok mu jedan nije rekao, “Pa. kako to igra ovaj tvoj Rale”, a on u čudu.
Liga je bila i prošle nedelje, međutim, nije pružen određeni kvalitet. Napor je veći kada je loš led, a rolba nije radila. Ta deca bi trebalo da imaju nekih 30 utakmica u sezoni što je dobro. Ipak, od roditelja više nego od dece zavisi dalji uspeh. Oni imaju više ambicija nego deca. Na kraju, klinci budu nagrađeni sa dresovima, što je dobro. Ali, treba sa njima raditi, obezbediti termine u prebukiranoj hali, što mislim da će biti jako teško. Naročito će biti teško da od te dece neko stigne do seniora. Nisam ni i zloban, ni pesmista, realno gledam, a nisam ni klubski nastojen. “
Na kraju, ono što je možda i najbitnije od svega, jesu uspomene koje ostaju.
“U velikoj železari u Jesenicama, koja je jedna od većih na ovim prostorima, bilo je dosta ljudi iz Bosne, ali do tada su nas, da se ne lažemo, Slovenci ubijali na utakmicama. Dočekamo mi svojih pet minuta i pobedili smo ih sa 2:1. Euforija. U sali Kolovođa ima jedan kafić, odmah iznad leda. Odemo mi da se osvežimo, neko kiselom vodom, neko sokom, Salij naravno pivom. Međutim, navijači oduševljeni, naročito sa mnom jer sam prešao u Zvezdu, vukli su me od stola do stola. A autobus je bio parkiran ispred, pa smo mi samo ubacili torbe u boksove i otišli gore. Ja sam se jedva oteo navijačima. Siđem, a ono nema autobusa. A vozio nas je do Ljubljane, što je bilo nekih 60 km, a odande voz za Beograd. Još se sećam, polazio je u 22:35. Navijači se već razvodnili, jedan međutim ostane. Znam gde ima taxi stanica, toliko već poznajem Jesenice. Mi tamo, nema taxija. Još malo pa da počne i sneg da pada. Ali, to je maltene selo gde posle 22 časa nema nikoga. Mi na drugu stanicu, nema ni tu taxija. Imam novca kod sebe, hvala Bogu, ali šta ću. Znam da će otići. Taj prijatelj, navijač, kaže ima kolegu taksistu. Dođe čovek, a mislim da je k’o za baksuz do Ljubljane svaki semafor je bio crven. Vozio je on i kroz crveno i otišao direktno na prolaz, nije se ni parkirao. Oni su primetili da me nema tek kada se bus istovario na peron, pa su videli da moja torba stoji. Šef stanice daje signal da voz pođe, a ja trčim iz taxija i ulećem u vagon. Sutra naslov po svoj štampi “Zaboravili živog čoveka!”. Šta da se radi, posle dva piva…”
“Obično za golmane kažu da su malo tupavi, jer ko bi normalan stao da brani na golu hokeja. Prihvatili su da sam jedini hrabar i pametan da ostanem toliko dugo tu. Apropo toga, nismo svi govorili strane jezike. Iz imućnih je porodica bilo ko jeste. Jedan moj kolega, golman, običan đak, kaže jedne prilike; ‘Ovde se svaki grad zove Ausgang!’ Inače, pisalo je “izlaz” svuda na putokazima. Glupi golman. (smeh)”
“Recimo, voleo sam da svake godine, na svojim klizaljkama pišem različite brojeve. Ko je, da kažem, provalio to, shvatio je da su se cifre povećavale uporedo sa mojim godinama. Krenuo sam sa 40, pa 41, pa 42 i tako dalje, kako sam stario.”
Održavate li kontakt sa svojim tadašnjim saigračima?
“Ta putovanja ne mogu da izblede. Dugo sam tu, simpatisali su me bez obzira odakle da su ljudi. Održavam kontakt sa najboljim igračem ikada na jugoslovenskim prostoima, Felcom. Živi na Bledu, viđamo se. Šaljemo poklone jedno drugome. Evo moji klinci sutra idu na Bled pa mu šaljem nešto po njim. U Zagrebu u hali stoji velika moja slika. Klinci su tu imali turnir pre nekoliko godina, tačnije na drugom kraju grada, ali nas je organizator turnira odveo u Dom sportova. Dolazi jedan klinac tamo, kaže mi, tamo je Vaša slika. Znao sam za to, jer je Ilićev sin, Stefan, kojeg sam trenirao pre, rekao za to, pa mi je učinio da mi slika i pošalje da vidim, ali sam ih nameno zadirkivao kako to nisam ja. A eto, Šilju srećem često po hali.”
“Da sam bio drčniji možda bi sve bilo drugačije. Recimo, u mojoj zgradi je živo urednik hokejške rubrike, insitirao je da piše, nisam hteo, da ne bude da ja potenciram to. Bio sam dosta puta eliminsan nepravdano. Ipak, biti prihvaćen od navijača suprotnog tabora, nešto je što se sa retko čime može meriti. Nikad nisam voleo da gubim. Čak i sada, kod kuće ume da postane monotono. A onda obujem klizaljke i stanem na led. Igraću dokle god budem mogao, što bi rekao jedan naš sportista.”
Dodajte komentar