Miloš Piperski možda ne spada u skup igrača koji su obeležili istoriju hokejaškog kluba Crvena zvezda jer je igrao svega dve sezone za naše oklopnike, ali sigurno zaslužuje da se nađe na spisku onih koji su znali da razgale srca Zvezdinih navijača te davne sezone 1984/85, kada su tribine ledene hale Pionir bile dupke pune, a na ledu je prštalo na sve strane. U razgovoru pred ovaj intervju Miloš mi je kroz osmeh rekao: “Znaš, ja nisam ni zvezdaš, ni partizanovac…ja sam dete beogradskog hokeja i malo sam namčor.” Eto, pred vama je još jedan intervju koji će vas starije vratiti u neka lepša vremena, a vas mlađe, koji volite hokej, barem na malo odvesti u (za vas) virtuelnu prošlost da vidite kako je to nekada izgledalo u ledenoj hali Pionir.
Da li nam možeš za početak reći malo više o svojim hokejaškim počecima? Šta je to bilo presudno u tvom dečačkom dobu da se odlučiš za ovaj sport? Malo nam dočaraj ono vreme kada ste se umesto fudbala i košarke odlučivali za ipak manje popularniji sport.
“Moj otac je bio hokejaš i trener, i čovek koji je napisao prvu knjigu o hokeju na ledu (izdata ’60-ih godina). A pošto je stalno bio na ledu, gde drugo da budem ja? Bilo je dosta dece koja su isto želela, a i Tašmajdan mi je bio ispred nosa. Istina, bio je hokej manje popularan, ali meni mnogo lepši od bilo kojeg drugog sporta.”
Kako je tekao tvoj hokejaški razvoj i ko je izvršio najveći uticaj za tvoju dalju (profesionalnu) karijeru?
“Dok smo bili na Tašmajdanu, gde je sezona bila jako kratka, nismo imali uslova da se bolje „školujemo“. Uslovi su bili loši, ali lepi i nezaboravni. “Dolaskom” hale se menja sve. Počinjemo svi da učimo zanat i uviđamo koliko smo daleko od Slovenaca i ostaloga sveta, ali brzo učimo. Početkom ’80-ih igram moje prvo Evropsko prvenstvo za Jugoslaviju. Nažalost, posle smrti moga oca je bilo pitanje lične egsistencije i odlučio sam se da probam da budem profesionalni igrač. Hvala Bogu, to mi je uspelo. Završio sam karijeru 1995. godine, posle 4 sezone u Nemačkoj Prvoj ligi, i tako otišao u sportsku zasluženu penziju.”
Dve sezone (83/84 i 84/85) nastupao si za našu Zvezdu. Ta 84/85 bila je jedna od onih sezona koju stariji navijači Crvene zvezde veoma dobro pamte. Da li možeš malo detaljnije da se osvrneš na taj period? Bilo je tu odličnih utakmica, a verujemo i anegdota kojih se mnogi od vas dobro sećaju.
“I treba navijači Zvezda to da pamte. Bilo je to i za sve nas da se pamti. Slovencima smo pokazali da možemo sa njima da igramo, a i da ih i pobeđujemo, što je bilo, bogami, slatko doživeti, pogotovu pred punom halom Pionir. Uslovi, tim, igrači…sve je počelo da liči na ozbiljan sport. Uprava kluba sa Mošom i Momom, je po prvi put u Beogradu ostvarila nešto što smo dugo čekali i, bogami, zaslužili.”
A posle Zvezde?
“Posle Zvezde sam bio „plačenik“, i išao sam tamo gde sam mislio da ću u hokeju napredovati. Deset godina sam bio profi igrač. Dovoljno da zadovoljan i ponosan pogledam na moju karijeru.”
Kako je tekla tvoja reprezentativna karijera?
“1980. godine sam nastupao na Evropskom prvenstvu juniora do 18 godina (Jesenice, Jugoslavija) i osvojio srebrnu medalju. Sledeće godine (1981.) nastupam na Evropskom prvenstvu za juniore do 18 godina u Rumuniji, gde osvajamo bronzanu medalju. 1982. učestvujem na Svetskom prvenstvu juniora do 21 godine (Holandija). 1987. godine sam učestvovao na Zimskoj univerzijadi (Čehoslovačka), 1990. na Svetskom prvenstvu seniora (C grupa) (Budimpešta, Mađarska). Tu osvajamo zlatnu medalju i ulazimo u B grupu. 1992. godine igram na Svetskom prvenstvu seniora (B grupa) (Klagenfurt, Austrija).”
Nakon što si završio profesionalnu karijeru, da li si ostao u svetu hokeja?
“Ne! Moje telo i kosti nisu bili više za sport, a i u Nemačkoj, gde sad živim, nije sport na bazi kojoj bi se ja posvetio. Sve je podređeno novcu, što znači da učiti decu dobrom hokeju, skoro je nemoguće. To i pokazuje da u Nemačkoj, koja je stalno u A grupi, u principu u svlačionici se govori Engleski, što znači sve je veštacki napravljeno. Mada, imaju uslove za sve.”
“Miloš je kao igrač slovio za hokejaša prefinjene tehnike štapa, a posebno klizanja. Klizanje je osnova hokeja, a Miloš je u tome dominirao. U to vreme je bilo fascinantno gledati nekog sa takvom tehnikom klizanja dok su ostali trčkarali po ledu i pokušavali da od “švalerskog“ klizanja naprave hokejaško. Do dan danas nije se pojavio hokejaš koji može da stane sa njim rame uz rame. Nažalost, učestale povrede dosta su uticale da do kraja igračke karijere ne ostvari uspehe u poređenju sa svojim kvalitetima! Pošto smo dugo igrali zajedno na ovim našim prostorima, a i u Nemačkoj skoro četiri godine, mogu slobodno da kažem da je Miloš ostavio dubok trag u YU hokeju kao jedan od naših najboljih i najkvalitetnijih hokejaša!” – rekao je za naš portal Igor Gile Kosović.
Pratiš li današnja dešavanja u Zvezdi, srpskom i regionalnom hokeju? Kakvo je tvoje mišljenje o budućnosti istog?
“Pratim po malo, ali moje mišljenje nije relevantno, a i ne bi bilo fer da ja nešto popujem – misam u Srbiji.”
Da li si u kontaktu sa bivšim saigračima iz one Zvezdine generacije?
“O, da! Vatovec Milan i Bogdan Dabović su, recimo, moji drugovi iz ranog detinjsva, tako da nas veže na samo hokej, nego i ceo život. Sa Giletom (Igor Kosović) je isto. Ko je tako dugo i intezivno igrao zajedno kao on i ja? To je već više od drugarstava. Po nekad se čujem sa najnižim bekom u istoriji beogradskog hokeja, gospodinom Nenadom Ilićem i uvek smo u istoj prepirci, ko je viši on ili ja.”
Imaš li neku poruku za mlade koji imaju želju da jednog dana postanu profesionalni igrači?
“Talenat nije ni pola uspeha. Ja sam najbolji primer za to. Samo rad, i ozbiljan rad, te dovodi do vrhunskog sporta. Ja sam tek pod stare dane postao bolji i komletniji igrač, ali nikad nije kasno.”
Hvala ti na izdovjenom vremenu i puno pozdrava od svih Zvezdinih navijača, posebno onih koji pamte onu čuvenu sezonu 1984/85.
“Nema na čemu. Hvala i vama i pozdrav svim ljubiteljima hokeja i navijačima Zvezde.”
Додајте коментар