S ponosom vam donosimo još jedan intervju za koji verujemo da ima svoju istorijsku vrednost kada se tiče hokejaškog kluba Crvena zvezda, kao i hokeja u opšte na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj put naš sagovornik je bio Čaba Ladocki. Ponikao je u subotičkom Spartaku posle kojeg je došao u Crvenu zvezdu i ostavio neizbrisiv trag. Posle Zvezde odlazi na jednu sezonu u komšijski tabor, a zatim u Vojvodinu posle koje se vraća u Spartak gde i završava svoju karijeru. Verujemo da ćete uživati u ovom intervjuu kao što ste uživali i u dosadašnjima, kao i u onima koji su pred nama.
“Poštovani Dario (admin sajta), konačno da nađem malo vremena pa da Vam napišem intervju koji ne bi smeo da se izostavi. Poštujem i cenim Vašu ideju da se prisetimo tih lepih dana kada je KHK Crvena zvezda, pored ostalih, popularnijih, sportova u Beogradu, a i šire na prostorima stare Jugoslavije, dosta značio i, bez ikakvog preterivanja, palio i žario.”
“Na pitanje kako sam počeo da se bavim sportom to jest hokejom na ledu, odgovor bi bio da sam ja kao i moja braća bili “osuđeni na sport”. Naime, moj otac Janoš i njegov brat blizanac, Gabor, bili su vrhunski sportisti – reprezentativci u hokeju na ledu, kao i plivači vaterpolisti, a bavili su se i fudbalom, kao i hokejom na travi. Bili su profesori fizičkog vaspitanja i treneri.”
“Moji prvi klizački koraci su se desili na zaleđenom Palićkom jezeru, daleke 1965. godine, sa takozvanim klizaljkama sa ključem.”
“Početkom 70-ih godina, kada su u Subotici konačno napravili klizalište i veštački led, počeli su i ozbiljni hokejaški treninzi. Postao sam član pionirske ekipe, a treneri su bili moj otac i stric. U to vreme smo svake godine išli u Čehoslovačku na skijanje i tamo smo i kupili moje prve crveno-crne “Botas” klizaljke i “Artis” palicu.”
“1974. godine je uprava kluba dovela vrhunskog češkog trenera, Zdeneka Zavodskog, koji je utemeljio hokej u Subotici. Formirane su pionirska i juniorska, kao i seniorska ekipa, i hokej je postao u našem gradu najpopularniji sport. Svi klinci su hteli da se bave hokejom. Bilo je treninga kad nas je na istom bilo i po četrdeset. Iz takvog izbora je mogla da se napravi selekcija, pa smo u tim kategorijam uspešno parirali i slovenačkim ekipama.”
“Čaba je bio veliki sportista. Kao veoma talentovanog, Zvezda ga je dovela iz Subotičkog Spartaka u svoje redove. Čaba je studirao i diplomirao na Fakultetu za fizičku kulturu kao redovan student, iako je bio jedan od istaknutijih igrača” – Slavko Bubnić.
“1976. godine odigrano je finale pionirskog prvenstva u Zagrebu. Spartak je od četiri ekipe osvojio drugo mesto. Tukli smo Medveščak, što je bilo veliko iznenađenje, a sa Jesenicama smo pola utakmice igrali 1:1, da bi na kraju izgubili 6:2. Na tom prvenstvu sam postao naljboji strelac sa 13 golova ispred Mustafe Bešića, po meni najboljeg igrača svih vremena u bivšoj državi.”
“Kako je vrema prolazio stasali smo u igrače i postao sam član omladinske reprezentacije u sezoni 1976-77. Sa istočne strane države Ivan Tomić, golmančina, i ja smo bili jedini, ostali svi Slovenci. Nije nam bilo lako, ali smo opstali.”
“1979. godine održano je omladinsko svetsko prvenstvo B grupe u Merkurea Ciuc, Rumunija. Desilo se čudo jer pored odličnog vođenja ekipe od strane Štefana Semea, u reprezentaciju je uvrstio i pet igrača Spartaka: Martina, Čizmadiju, Janačkovića, Vereša, Ladockog i Bojana Milovanovića iz Partizana. Osvojeno je treće mesto što je bio veliki uspek te generacije 1961. godišta. Treba da napomenem da su deo te generacije bili i Ivan Tomić, Goran Joe Brelih, Cvejanović Cveja, Gavran, kao i partizanovac Radović Goran Kengur.”
“Moja prva seniorska utakmica je bila 28. oktobra 1976. godineprotiv Partizana u Subotici (Kup Jugoslavije). Pobedili smo 5:4 iako su tada u Partizanu igrali, strah i trepet, braća Obradović, Mihajlovski, Šutić, Rudan, braća Šemsedinović, Dunda, Bertuš itd.”
“U sezoni 1978/79 Spartak je igrao u Drugoj ligi istok sa Partizanom, Vardarom, Vojvodinom, Skopljem. Prvo mesto i ulazak u Prvu ligu je odlučivala utakmica sa Partizanom. U Beogradu smo igrali 3:3, a odlučivala je zadnja utakmica u Subotici. Desilo se to 3. februara 1979. godine. Mislim da je to bio najveći sportski praznik hokeja pred 4000 gledalaca. Pobedili smo 4:2 uz jedan moj gol. Ceo grad je slavio ulazak u Prvu ligu.”
“Pripremni period u Pioniru i utakmica protiv Mađara, Ujpešt Dože. Mađari iskusan i tvrd tim, utakmica puna čarki i grubih startova. Naravno, počinju čarke i psovanja. Jedan naš igrač se na klupi obraća Čabi Ladockom, koji je došao iz Subotice u Zvezdu, i traži od njega da mu kaže nešto ružno na mađarskom jeziku kako bi on to rekao Mađarima. Čaba ga nauči i on pre ulaska u naš boks zastane ispred protivničke klupe i ljutito im to kaže. Na klupi Mađara opšti smeh i neverica. Igrač dođe do Čabe i pita ga zašto se smeju kada to ne bi trebalo da bude smešno. Čaba mu uz osmeh reče kako ga je zeznuo i da je on Mađarima rekao na njihovom jeziku: “Svima vama poljubim sise”. Kako je Čaba ostao živ, to samo on zna”, ispričao je za naš portal, jednu od anegdota, legendarni Aleksandar Šumenković Šumi.
“Sezone 1981/82 sam na poziv Koljenšića Šilje i Dušana Ilića Ilketa konačno odlučio da dođem u Crvenu zvezdu. Prelazak baš i nije bio tako jednostavan jer moj matični klub Spartak nije hteo da mi da ispisnicu. Tada je pravilnik o registraciji bio takav da je, bez saglasnosti bivšeg kluba, igrač trebao da pauzira godinu dana da bi zaigrao za drugi klub. Bio sam spreman da pauziram jer sam se istovremeno upisao na Fakultet fizičkog vaspitanja u Beogradu, odradio ceo pripremni period sa Zvezdom i čekao ispisnicu. Konačno je rukovodstvo Spartaka uvidelo da je moja budućnost u Crvenoj zvezdi i dali su mi ispisnicu. U četvrtom kolu, 17.10.1981. godine, odigrao prvu prvenstvenu utakmicu protiv Jesenica. Rezultat 6:12 uz moja dva gola. Igrao sam u prvoj postavi sa Salijem, Jankovićem, kapitenom Mišonom, Nikolićem. Na golu su bili moj dobar drugar Tomić i Dabović. Igrali su još i legende Zvezde Šumenković, Šeremet, Bubnić, Rakonjac, Gavrović, Korenić, kao i mladići Brelih, Vatovec, Mitrović. Šef stručnog štaba Dušan Ilić Ilke, Vojin Koljenšić Šilja, Dr. Ivanković Vuna, a često su sa nama putovali i Popović Taba, kao i Šišić Šile.”
“Kad sam prve godine došao u Crvenu zvezdu, išli smo na čuvene pripreme u Košice (tadašnji ČSSR). Posle par dana napornih treninga, veći deo ekipe je otišao na opuštanje u neki od bojih restorana pa smo malo zaglavili, a češko pivo je vrlo kvalitetno. Sledeće jutro, kada smo se videli u svlačionoci pre treninga, neki od nas su bili i previše opušteni, jedva su izašli na led. Trener Ilić Ilke je video da nešto nije u redu. Kapiten Siniša Mišon, koji je jedva stajao na klizaljkama, stao je na plavu liniju i rekao Ilketu: “Pan trener, modra modra. Ahoj”. Napravio sprint od plave do druge plave linije i otišao da spava u svlačionicu. Kada smo se i mi oznojili i isterali unetu količinu alkohola, otišli smo po odrađenom treningu u svlačionicu, a kapiten Mišon se okrenuo na drugu stranu i nastavio i dalje da spava.Sa Slavkom Bubnićem sam godinama bio cimer u hotelima, kao i u vozovima (spavaća kola). Povremeno smo imali za trećeg jednog od mlađih igrača, pa smo ga kao budući pedagozi obučavali lepom i dobrom ponašanju. Ima jako puno priča ali…” – priča za naš portal Čaba.
“Slede tri uspešne sezone i onda se desila sezona 1984/85. U proleće 1984. se šuškalo o tome da se sprema ozbiljna hokejaška priča u Crvenoj zvezdi. Tokom prelaznog roka dovedeni su reprezentativci Jože Kovač i Matjaž Sekelj, koje sam dobro poznavao jer smo zajedno igrali u svim repezentativnim selekcijama, kao i Kanađanin, naše gore list, Nik Pašić, te Amerikanci Krouli i Vilijams. Bila je to nezaboravna sezona sa puno dobrih utakmica. Tražila se karta više, Pionir je bio prepun, u Jesenicama i Ljubljani preko 6000 gledalaca, hokejaške utakmice su se redovno prenosili na tv -u. U istoriji Crvene zvezde ostvarene su prve pobede u Tivoliju i pod Mežaklom. Beograđani su počeli da nas prepoznaju na ulicama, restoranima (ne samo fudbalere i košarkaše). U regularnom delu smo završili na drugom mestu i izborili finale play off-a koje se igralo na tri dobijene utakmice. Imali smo dobru ekipu, ali na žalost u drugom delu prvenstva se naš prvi golman Tomić razboleo i nije mogao da brani, a zamena su bili veteran Rale Šemsedinović i mladi Dabović. Iskustvo i dobro tempirana forma jeseničana, kao i nedostatak Tomića, po meni je najviše uticao na to da smo sve tri utakmice izgubili i nismo osvojili prvu titulu.”
“Sledeće sezone 1985/86 Crvena zvezda nije bila tako moćna kao predhodne, ali smo imali solidnu ekipu tako da smo dobili i Partizan (šampiona te godine). Za mene je ova godina bila značajna jer sam na Fakultetu fizičkog vaspitanja, kao redovni student, diplomirao i stekao zvanje profesora fizičkog vaspitanja.”
“Sledi sezona 1987/88 kada sam otišao u JNA.”
“Nakon povratka sa služenja vojnog roka, sezone 1988/89 prelazim u Vojvodinu i ponovo sam u istoj ekipi sa Salijem i Dundom. Sledeće 1989/90 završam profesionalnu hokejašku karijeru i vraćam se u matični klub Spartak koji tada ima vrlo dobar sastav i igra u Drugoj ligi. Zaposlio sam se u školi kao profesor fizičkog vaspitanja. Nakon raspada Jugoslavije i hokej gubi na vrednosti, pa sam aktivnu igračku karijeru završio 1992/93.”
“Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije sam odigrao 49 utakmica. Za Crvenu zvezdu, za pet sezona, 171 utakmica i 126 golova.”
“Oženjen sam, imam sina (27) i kćerku (24 godine). Bavim se ugostiteljstvom, a na Paliću posedujem hotelčić VILLA LARUS. Iako imam 56 godina i dalje sam aktivni veteran subotičkog Spartaka, a po pozivu nastupam i za druge ekipe ako se turnir organizuje na interesantnom mestu. Igramo i veteransku ligu Srbije. Nažalost, godine prolaze, a mojih saigrača ima sve manje. Zato skidam kapu starijim igračima (bivši Zvezdaši) Koreniću, Zečeviću, Proti, Popoviću Tabi, Bubniću, kao i Bertušu i ostalima koji su još aktivni. Sa ovim veteranima održavam kontakte, a tu su još i Dabović Daba, glavni organizator, kao i Mitrović. Žao mi je da su se ostali tako lako odrekli ovog divnog sporta ali sigurno svako ima svoj razlog.”
“Za budućnost srpskog hokeja samo mogu da kažem da nam ne cvetaju ruže. Mi smo siromašna zemlja, a hokej je skup sport sa dva i po pokrivena klizališta i sa jednim otvorenim. Svi “trezni”, koji nešto znaju o hokeju, reći će da “klecamo u mestu”.”
Додајте коментар