Kada sam nedavno pretraživao internet ne bih li pronašao posebne pikanterije i zanimljive činjenice vezane za Portsmut, članci koji su mi najviše privlačili pažnju bili su oni na temu najboljih 11 ovog kluba, bilo u 21. veku, u poslednjih deset godina, od dolaska Milana Mandarića, bilo u celokupnoj istoriji dugoj preko stotinu godina. Kada pogledamo situaciju u kojoj se tim sa južne engleske obale danas nalazi, sasvim je normalno da se njegovi navijači često prisećaju nekih prošlih, a svakako uspešnijih i slavnijih vremena. Pre manje od deset godina popularni Pompi je osvojio najstarije fudbalsko takmičenje na planeti pobedom u finalu nad Redingom, i to u sastavu Džejms – Hrajdarson, Džonson, Distan, Kembl – Mendeš, Dijara, Muntari, Kranjčar, Utaka – Kanu. Čak i ako niste zagriženi fan engleskog fudbala, na keca ćete prepoznati barem bivše reprezentativce engleske Dejvida Džejmsa i Sola Kembela, doskorašnjeg beka Gordog Albiona Glena Džonsona, a verovatno i Lasanu Dijaru i Sulija Muntarija. Bila je to jedna od najjačih postava ovog kluba u istoriji, a danas je, nažalost, samo lepo sećanje.
Nakon pomenutog finala FA Kupa, portal The News je objavio članak na temu najboljih 11 u istoriji novog pobednika najmasovnijeg takmičenja na Ostrvu. U njemu nije bilo nijednog fudbalera iz tek završene sezone, nijednog šampiona kupa, verovali ili ne, nije bilo nijednog jedinog stranca. U stvari, bio je samo jedan. Ali poseban u svakom smislu.
Praktično na samom početku 21. veka, kontroverzni vlasnik Portsmuta Milan Mandarić nije imao mnogo razloga za popularnost kod navijača. Iako je nakon preuzimanja kluba praktično sačuvao isti od gašenja, sezona 2000/01 bila je turbulentna i puna preokreta. Sezonu je na klupi otpočeo Toni Pjulis, nastavio Stiv Kleridž, a završio Grejem Riks. I ishod je bio jedva zadovoljavajući, jer je tim u triler završnici uspeo da sačuva svoj drugoligaški status za jedan jedini bod. Mnogo se pričalo o statusu Riksa nakon završetka takmičenja, jer je od svog dolaska do utakmice poslednjeg kola protiv Barnslija uspeo da ostvari svega dve pobede. Ipak, ispostavilo se da je ranije ostvarena zaliha poena bila dovoljna da se, uz ubedljiv trijumf u poslednjem kolu, opstane u Prvoj diviziji, pa je šef stručnog štaba „preživeo“ sve priče o eventualnoj smeni. Sada je pred njim bio težak zadatak sastavljanja ekipe koja će se otisnuti u gornju polovinu tabele u narednih godinu dana, ne bi li klub počeo da razmišlja o povratku u društvo najboljih.
Mnogo igrača je tog leta 2001. godine obuklo plavi dres. Perspektivni Piter Krauč stigao je za preko dva miliona funti iz londonskog KPR-a, kao i još dva napadača, Birčal iz Seltika i Todorov iz Vest Hema. Levi bek Vinsent je prešao iz Hadersfilda, a Edi Houv iz kluba u kojem je danas menadžer, Bornmuta. Ali ključan transfer se dogodio kada je Mandarić detonirao pravu bombu na Freton Parku i najavio, kao svojevrsan poklon navijačima, bivšeg igrača Real Madrida i Barselone i nekadašnjeg šampiona Evrope. Iz belgijskog Standarda na jug Engleske stigao je tada 32-godišnji Robert Prosinečki!
Popularni Robi, ili Prosi kako su ga prozvali navijači na Ostrvu, napravio je tako još jedan neočekivan potez u karijeri, poput onog pet godina ranije kada se u najboljim godinama vratio u matičnu Hrvatsku i zaigrao za zagrebački Dinamo. Sada već iskusni vezni igrač želeo je da u kolevci fudbala pokaže da je ostalo još magije u njegovim nogama. I pokazao je, toliko toga.
A nije da nije bilo sumnjičavih. Navijači Portsmuta su dobro znali ko je Prosinečki, znali su čiji je dres nosio i kakve je partije pružao. Znali su da je jedan od retkih igrača koji su imali priliku da nose dres dva najveća španska kluba. Ali znali su i za njegove pušačke navike, kao i onu da se ne zadržava dugo u jednom klubu. I sam Grejem Riks je u intervjuu nekoliko godina kasnije priznao da je bio sumnjičav i pitao se koliko će iskusni Hrvat moći da doprinese, pogotovu jer se prvih dana u Portsmutu podigla ogromna medijska prašina, a očekivanja navijača bila možda i prevelika. Ali to nije bio problem čoveku koji je bacao na travu najbolje defanzivce Evrope, što u dresu Crvene zvezde, što Reala i Barselone.
Već na startu sezone Pompi je imao neugodan zadatak jer je išao na Molinju, na noge Vulverhemptonu. Ali Riks nije imao dovoljno poverenja u Robija da ga gurne u vatru, i iskusni vezista nije ni zaigrao. Svoju šansu dočekao je na gostovanju Stokportu, i odmah se isplatio svom novom timu. Nije bio na prepoznatljivom nivou, ali je itekako namučio defanzivce Kauntija, i na kraju postigao pogodak iz jedanaesterca kojim je doneo svojoj ekipi sva tri boda. Na vreme Riks uvideo koliko iskusni vezista može da znači ovom timu, i u sledeće četiri utakmice mu je dao da igra od starta. Pompi je na ta četiri meča ostvario tri pobede i postigao čak 13 pogodaka, a popularni Prosi je učestvovao kod više od polovine. Postigao je jedan, protiv Kristal Palasa, i uknjižio nekoliko asistencija, povezujući mladog Krauča i Birčala sa golom rivala. Mrežu je zatresao i par nedelja kasnije, protiv Vest Bromviča, ali je ovoga puta njegov tim pognute glave napustio teren. Iako je igrao dobro, u ekipi mnogo toga nije funkcionisalo na najvišem nivou, ali su svakako na trećini sezone sa skorom 6-4-5 mogli da budu zadovoljni sa mestom u sredini tabele.
Ali nisu golovi i asistencije ono što je kupilo navijače Portsmuta. Robi je i sa pune 32 godine imao mnogo magije u svojim nogama, pa je i dalje radio stvari koje smo na početku 21. veka već počeli sve manje da viđamo, jer je u fudbalu bilo sve manje driblera i igrača poteza, a sve više fudbalera koji se oslanjaju na fizikalije. Jedan od karakterističnih poteza Roberta Prosinečkog mogao se videti u meču 13. kola protiv Roterama. Plavo-beli su izgubili sa 1-2, ali se njihova „osmica“ dobrano poigrala sa odbranom domaćeg tima, usput ponizivši jednog defanzivca kojeg je dvaput oborila na travu u istom napadu.
Pre nekoliko godina, legendrni Linvoj Primus se u intervjuu za engleske medije prisećao dana kada je delio svlačionicu sa Prosinečkim, i ispričao nekoliko anegdota, a možda i najzanimljivija je ona pred meč sa Notingem Forestom kada je mladi Marlon Hervud prišao hrvatskom vezisti i rekao mu „samo sam hteo da ti kažem, ti si apsolutna legenda i čast mi je što ću igrati protiv tebe danas!“.
Primus je posebno istakao značajan doprinos koji je Robert dao timu nakon što se oporavio od lakše povrede i zaigrao nakon praznika. Portsmut je bez njega zabeležio nekoliko poraza, a kada se vratio i ušao u ritam, postizao je golove na četiri utakmice za redom, uključujući i het-trik protiv Barnslija! Ali uprkos postignutih šest golova u tri meča, ekipa je slavila samo u jednom, a verovatno se i samom Prosinečkom često činilo da je na terenu potpuno sam protiv 11 protivnika. Protiv Barnslija je svoj treći gol dao za vođstvo od 4-2 šest minuta pre kraja utakmice, a protiv Šefild junajteda kolo kasnije dao gol i namestio još dva, a ekipa je iz ta dva meča osvojila samo jedan jedini bod. I mada je delovalo da bi Pompi mogao da pojača pritisak i napadne plej-of, desilo se baš suprotno i početkom marta ekipa je zapravo ostvarila poslednju pobedu u sezoni! Ekstremno nestabilni rezultati došli su glave Grejemu Riksu i sportski direktor Hari Rednap je dočekao šansu da se iz direktorske fotelje spusti na klupu. Ipak, kasno je bilo za velike promene, ekipa je pala u sredinu tabele i evidentno je bilo da će tu i ostati.
Mnogo godina kasnije Riks se prisećao tih dana u Portsmutu, otkrio da se Prosinečki nikad nije previše zalagao na treninzima i da generalno nije voleo da trenira, ali da je imao sjajan odnos sa saigračima, pogotovu mlađim, i da je na terenu uvek davao i više od 100%. Ispričao je kako se hrvatski vezista razbesneo na njega kada ga je izveo nekoliko minuta pre kraja meča sa Barnslijem u kojem nije postigao gol, ali je igrao izvanredno. Riks je želeo da ispoštuje svog igrača tako što će ga izvesti pre kraja utakmice kako bi dobio ovacije od navijača, ali je Robi bio ljut jer ga trener nije ostavio do kraja meča. No, njegov menadžer je naučio lekciju i do odlaska ga nijednom nije izveo iz igre.
Šta je zapravo nedostajalo te sezone? Ne, nije bio problem što Prosinečki maltene i nije igrao odbranu. Nije bio problem ni što nije doprinosio u skok igri. Problem je bio u saigračima koji nisu umeli da ga isprate. Krhka odbrana sa vremešnim Bezantom od 42 leta na golu kapitulirala je i na najmanju opasnost, stoga je magično spajanje Krauča i Birčala, a kasnije i Bredburija sa golom od strane Prosinečkog bilo uzaludno. A valja napomenuti da je pomenuti trio te sezone mrežu rivala tresao 29 puta!
Ništa nije pomoglo. Glasine posle meča sa Barnslijem bile su i da je Robi odbio da preuzme loptu koju tradicionalno dobija igrač koji postigne het-trik, jer je bio besan zbog konačnog ishoda meča. Pokupio se i otišao. Nije mogao ni ljudski da se posvađa sa saigračima, jer nije znao engleski. Njegov način komunikacije bio je na terenu, ali koliko on nije razumeo saigrače van terena, toliko oni njega nisu na njemu. Nekada je delovalo da se 32-godišnji vezista sa lošim životnim i radnim navikama pojavio iz nekog drugog univerzuma ne bi li nekada prepotentnim Englezima pokazao kako izgleda kada se neko gotovo isključivo oslanja na svoj talenat i samopouzdanje. Robert nije nosio odelo u karantinu, nije odlazio u 21.00 na spavanje, nije proslavljao pobedu uz mineralnu vodu, ali je na terenu dostigao nivo igre o kojem je preostao 21 igrač mogao samo da sanja i gleda širom otvorenih usta.
Tekst preuzet sa sajta Subotom od četiri
Додајте коментар