Kada je Goran Bunjevčević 2001. godine napustio jugoslovenski fudbal i otisnuo se put inostranstva kao lider odlične Zvezdine generacije u kojoj su igrali i Drulić, Pjanović, Dišljenković, Aćimović, mnogi su mislili da je to samo nastavak jedne sjajne karijere. Bio je popularni Bunja pravi lider odbrane bivšeg prvaka Evrope, neuobičajeno dobre tehnike za defanzivca i stabilne psihe koja ga je i preporučila jednoj od najjačih liga planete u tom trenutku. Milion i četiri stotine hiljada funti platio je tada Totenhem crveno-belima za usluge 28-godišnjeg Karlovčanina, i očekivao značajno pojačanje u poslednjoj liniji tima. Bio je Goran u najboljim godinama, i odlazio iz Crvene zvezde kao kapiten i reprezentativac.
Tadašnji menadžer Spursa, Glen Hodl, užurbano je tražio zamenu za Sola Kembela koji je prešao u redove gradskog rivala Arsenala. Iz ove perspektive i nije baš najjasnije šta je hteo da postigne sa dovođenjem fudbalera dijametralno suprotnih karakteristika, s obzirom da je Sol bio i ostao snažan defanzivac besprekornog tajminga i anticipacije, dok se Bunja nije toliko oslanjao na fizikalije već na tehniku i započinjanje napada iz poslednje linije. Mnogi i danas kao klasičnog primera engleskog štopera opisuju fudbalera koji na najmanji obris opasnosti izbacuje loptu u aut ili je ispucava što dalje od svog gola. Goran Bunjevčević nikada nije bio takav igrač, niti je mogao da bude s obzirom na to u kakvom se klubu izgradio kao fudbaler. I upravo ga je ta ogromna razlika u shvatanju igre jednog centralnog defanzivca omela da već na startu svoje ostrvske avanture prikazuje vrhunske partije. To, kao i činjenica da je stigao u ligu u kojoj se igra verovatno fizički najzahtevniji fudbal na svetu, tako da je već tokom prve sezone morao na dužu pauzu zbog povrede. Odigrao je svega osam utakmica za Spurse, bez učinka.
Međutim, sezona 2002/03 bila je ključna u njegovom boravku u Londonu. Zalečio je neugodnu povredu, privikao se na život u Engleskoj i zaradio poverenje Glena Hodla. Već na startu nove sezone dobio je priliku u startnoj postavi i zaigrao na mestu štopera protiv Evertona. Nije se najbolje proveo, Spursi su primili dva gola i remizirali na Gudisonu, ali je u naredne dve utakmice Bunja ponovo dobio šansu, ovoga puta u srcu veznog reda. Hodl je želeo da maksimalno iskoristi Goranovu tehniku i pregled igre, i ta odluka mu se apsolutno isplatila – Spursi su pobedili oba meča, a bivši kapiten Zvezde bio među najbolje ocenjenim fudbalerima! Šetao ga je trener od pozicije do pozicije, igrao je štopera, levog beka, levog spoljnog i zadnjeg veznog fudbalera, sve u toku samo jedne sezone i 35 utakmica. Navijači nikada nisu bili oduševljeni njime, delovao je i pomalo neuhranjeno, čemu je svakako doprinosio i široki „Kapin“ dres, a glavna zamerka je bila veliki broj izgubljenih duela na sredini terena, što se u Engleskoj često kažnjava. Ipak, Glen Hodl je imao ogromno poverenje u Bunjevčevića, a ovaj mu je to vraćao solidnim partijama i velikim zalaganjem.
Totenhem je imao velikih problema sa odbranom tokom te sezone, menjala se zadnja četvorka mnogo puta, kombinovao je Hodl koliko je mogao, ali se nijedna kombinacija nije pokazala efikasnom. Spursi su primili čak 62 gola na 38 utakmica (više od njih su primili samo VBA i Sanderlend koji su na kraju i ispali u drugi rang), ali i pored toga se držali među prvih šest na tabeli sve do same završnice sezone, kada su od poslednjih deset utakmica izgubili čak sedam, i pali na desetu poziciju. Mesto u Kupu UEFA izmaklo je za samo jedan bod, a Hodl jedva izbegao smenu.
Sledeću sezonu Bunja je započeo na mestu štopera na kom se uigravao kroz gotovo čitave pripreme, i delovalo je da mu je menadžer konačno našao mesto. Međutim, premijerni meč sa Birmingemom prošao je jako loše, Spursi su poraženi sa 1-0, a štoperski tandem Gardner–Bunjevčević pao na ispitu. Gardner je, kao mlađi i poletniji, ali i domaći igrač pa samim tim sa više kredita, preživeo seču, ali se Goran preselio na klupu i prvi sledeći nastup zabeležio tek mesec dana kasnije protiv Sautemptona. Hodl ga je ostavio u poslednjoj liniji, ali izveo posle sat vremena igre kako bi ojačao napad uvođenjem Poštige. Spursi su taj meč ipak izgubili sa 3-1, što im je bio četvrti poraz u uvodnih šest kola. Menadžer je ovog puta morao da ode, a njegovim odlaskom i šanse Bunjevčevića da dobija veću minutažu drastično su se smanjile. Doduše, odmah po odlasku trenera dobio je priliku da odigra ceo meč u remiju protiv Mančester sitija, ali ispostavilo se da će mu to biti poslednja utakmica u kalendarskoj godini. Narednu priliku dobio je tek u aprilu u završnici sezone, odigravši tri utakmice, ali sa veoma malom minutažom…U međuvremenu se i povredio i tako sebi dodatno smanjio šansu da zaigra. Boravak u Londonu utoliko mu je bio otežan činjenicom da je klub napustio i Milenko Aćimović, s kojim je svlačionicu delio i u Crvenoj zvezdi. Spursi su još jednu razočaravajuću sezonu okončali na 14. mestu.
Sezonu 2004/05 Totenhem je počeo pod novim trenerom, Žakom Santinijem. Francuz je bio daleko od lošeg stručnjaka, ali se od samog početka videlo da mnogo toga ne funkcioniše u igri Spursa. Bunjevčević je skoro potpuno odstranjen iz tima i šansu dobio samo u dva meča Liga kupa, u kojima je odigrao možda i najbolje utakmice u svom mandatu u belom dresu (postigavši po gol u obe), ali bez prave nagrade u vidu veće minutaže u šampionatu. Komandu odbranom preuzeo je Ledli King, a odbrana ekipe sa Vajt Hart Lejna potpuno je kapitulirala u oktobarskim i novembarskim mečevima kada je ekipa izgubila sedam utakmica u nizu i primila 14 pogodaka, uključujući čak pet od najljućeg rivala, Arsenala. Santini je dobio otkaz, a klupu preuzeo Holanđanin Martin Jol, čime je karijera Gorana Bunjevčevića u dresu Totenhema praktično i završena. 5. februara 2005. godine ušao je s klupe šest minuta pre kraja prvenstvenog meča sa Portsmutom i zabeležio poslednji nastup za popularne Pevce. Iako je igrač Totenhema ostao sve do leta 2006. nijednom se više nije našao na terenu, a nakon isteka ugovora prešao je u holandski Den Hag, gde i završava karijeru.
Među navijačima Totenhema podeljena su mišljenja o Bunjevčeviću, ali gotovo svi nedvosmisleno tvrde da je ovaj momak mogao mnogo više. Neki su otišli toliko daleko u kritici da su mu dodelili mesto u najgorih 11 kluba svih vremena. Drugi ga se sećaju samo kroz maglu, a posebnu muku imaju da izgovore njegovo prezime (najčešće se može čuti Bunecevik). Oni treći žale što momak iz Karlovca prefinjene tehnike nije prikazao više u belom dresu i zaradio poverenje Hodlovih naslednika. Bilo kako bilo, pet godina je popularni Bunja ostao u Londonu, odigrao pedesetak utakmica, i svakako uradio nešto vredno pomena. Ipak ne može mnogo fudbalera sa ovih prostora da se pohvali sa tolikim brojem mečeva u možda i najjačoj ligi planete.
Додајте коментар