Kolja Lazarević – Sećanja koja ne blede

Share this...

Facebook

Twitter

Linkedin

Autor: CZBG

Ne stajemo, ne posustajemo. Tamo gde smo stali, tamo nastavljamo dalje. Nakon niza intervjua sa bivšim hokejašima Crvene zvezde (za koje moramo reći da su Ljudine i Gospoda sa velikim početnim slovima), još jedan intervju je pred vama. Dragi zvezdaši i zvezdašice, poštovani ljubitelji hokeja, samo za naš portal govorio je još jedan legendarni, bivši hokejaš našeg kluba, neponovljivi Kolja Lazarević. Nadamo se da ćete uživati čitajući ovaj intervju, a verujemo da će se neki od vas mislima vratiti u ona lepa vremena kada se istinski moglo uživati u ovoj najbržoj igri na svetu.

Kolja, za početak, kao što pitamo sve bivše igrače sa kojima smo pravili intervju, da pitamo i tebe: Reci nam otkud to da si se odlučio za hokej, kada su drugi sportovi poput fudbala i košarke bili mnogo popularniji? Kada si krenuo da igraš hokej i ko je najviše uticao na tebe da se počneš baviti ovim sportom?

“Kada je Gaja upoznao moju majku Milenu i čuo da ima dva sina, drugi brat Pedja pojavio se malo kasnije, bilo je rešeno kojim ćemo sportom da se bavimo. Počeli smo u školi klizanja kod ’Đokice’, ali smo se vrlo brzo našli u Gajinoj školi hokeja. Veliki broj igraca Zvezde je upravo počeo kod Gaje i Šimeta – braća Čečen, braća Kosović, Kožić, Prota… Moram da kažem da način na koji je Gaja podučavao klizanju se u suštini ne razlukuje mnogo od načina na koji se danas to radi. Nakon jednog od treninga kod Gaje jedan čovek mi je prišao i upitao da li bi došao na trening Crvene zvezde. To je bio Spaske, moj prvi trener u Crvenoj zvezdi.”

“Sećam se naših prvih nastupa za Zvezdu. U navali smo igrali Saša Lazarević, Brana Čečen i ja. Kako smo bili ubedljivo najmlađi, zvali su nas ’Atomska navala’, a moj brat Saša, koji je tada imao 6-7 godina, imao je nadimak ’Surovo krilo’. Kada bi nas pustili da igramo, protiv tada daleko većih i starijih protivnika, jedini način da se suprotstavimo bio je da se zaletimo i bacimo u noge.”

“Ljubav prema hokeju je bila na prvi pogled i od početka smo imali veliku podršku roditelja. To najbolje ilustruje sledeća priča. Kada je moja majka krenula na porođaj, sa drugim bratom Peđom, stavila je Sašu i mene u taksi, odvela nas na trening i rekla mi da ocu, Kići, kada dođe po nas posle treninga kažem da je otišla da se porodi. Trebali ste da vidite izraz lica moga oca kada sam mu na pitanje: “Gde je mama?”, odgovorio sa: “Otišla je da se porodi.””

Imao si dosta bogatu pionirsku i juniorsku karijeru pre seniorske sezone. Možeš li nam malo više reći o tim danima? Sigurno da i iz tog perioda imaš nekih zanimljivih detalja, anegdota.

“Uspon beogradskog hokeja počinje izgradnjom Hale Pionir. Sezona je produžena i broj treninga se značajno povećao. Naravno, mora se pomenuti da su ljudi koji su vodili Zvezdu, kroz čitav taj period, imali jedan ozbiljan i izbalansiran pristup kada je u pitanju seniorska selekcija i rad sa mlađim kategorijama. Kada je rad sa mlađim selekcijama u pitanju, tu su posebnu ulogu imali Oleg Čečen i moj otac, Slobodan Kića Lazarević.”

“Naša generacija je bila izuzetno uspešna, ali i pre i posle nas je bilo nekoliko izuzetno dobrih generacija. Prva generacija koja je preuzela primat od Partizana i ozbiljno zapretila Slovencima je 1964. godište. Nakon te generacije jako dugo smo imali apsolutni primat u mlađim selekcijama u Srbiji i jedini pravi protivnici su nam bili vršnjaci iz Slovenije.”

“Kada je moja generacija u pitanju, sve počinje dolaskom Milorada Vještice – Zefa za našeg trenera. Tada počinje jedan fanatičan rad. Igor Poluga, Zoran Kožić, Vladimir Grof, Dejan Pajić i ja provodili smo dnevno po nekoliko sati na ledu, a leti gotovo da nismo imali pauzu. Takođe, kako smo nastupali za veći broj selekcija imali smo i po nekoliko utakmica nedeljno. Trenirali smo i družili se po ceo dan, na ledu smo vezanih očiju znali gde je ko. Bili smo potpuno ludi za hokejom, sećam se da smo se na jednoj utakmici Poluga, moj tada najbolji drug, i ja pobili na klupi jer naša postava nije dala 20. gol na utakmici.”

“Često smo išli na turnire po Nemačkoj, Italiji, Čehoslovačkoj i bili veoma konkurentni na tim turnirima. Jedne godine je cela naša postava provela više od mesec dana u Košicama gde smo trenirali, igrali prijateljske utakmice za Košice i spavali kod naših saigrača. Partizan, Vojvodinu, Spartak smo pobeđivali sa 20-30 razlike. Stvarno ne znam broj osvojenih republičkih i beogradskih titlula, ali sećam se da smo jedne godine, nakon 4 utakmice odigrane sa Partizanom za prvaka Beograda, imali gol razliku 84:4, a najubedljivija pobeda je bila 33:3. Kruna te cele priče je bilo osvajanje juniorske šampionske titule u Ljubljani. Jesenice i Olipmpiju smo pobedili sa po 5:0 i 7:2, a protiv Medvešćaka/Zagreba smo pobedili sa više od 10 golova razlike.”

“Nama se svima juniorska karijera poklapa sa seniorskom jer smo nas petorica (Kožić, Poluga, Grof, Pajić i ja) od ulaska u juniore nastupali i za seniorsku selekciju. Nama petorici se vrlo brzo priključio i Igor Trifunović .”

Nakon toga kreće tvoja seniorska karijera. Verujemo da si, pre nego si uplovio u seniorske vode, pomno pratio onu čuvenu sezonu 1984/85 u kojoj je Zvezdi za dlaku izmakla prva titula prvaka Jugoslavije. Kako si ti doživeo tu sezonu i da li je ona na neki način imala uticaja na tvoju buduću karijeru?

“Toj sezoni je prethodila takođe jedna uspešna sezona u kojoj je Zvezda, predvođena Salijem i pojačana Čabom Ladockim i nekolicinom igrača iz Partizana, osvojila 3. mesto tako da je sezona 84/85 na neki način bila logičan nastavak. Ipak, dovođenjem Kovača, Sekelja, Pašića, Kroulia i Vilijamsa napravljen je značajan iskorak, podignut je kvalitet igre i treninga, popularnost hokeja je naglo porasla i na neki način stigao je profesionalizam u beogradski hokej. Mislim da je ta sezona bila ključna za sve što se kasnije dešavalo u beogradskom hokeju.”

“Na početku te sezone nekolicina mlađih igrača, među kojima sam bio i ja, bila je priključena seniorskoj ekipi na pripremama u Čehoslovačkoj. Svakako da je za sve nas to bio veliki podsticaj da nastavimo sa još jačim treninzima. Kada se kao klinac od 15 godina nađete na ledu sa Kovačom, Sekeljem, Salijem i ostalim prvotimcima, imate osećaj kao da vam se svi klinački snovi ispunjavaju. Meni je to svakako mnogo značilo. Kasnije, tokom sezone, bilo je nestvarno gledati Zvezdu u prepunom Pioniru kako pobeđuje Jesenice i Olimpiju. Jako sam bio tužan što nismo osvojili titulu te godine.”

Bio si jedan od retkih koji je u Zvezdi ostao celo vreme, iako je u jednom trenutku Zef (Milorad Vještica) povukao sa sobom čitavu Zvezdinu generaciju u Partizan. Ti ipak nisi bio “na prodaju”?

“U mojoj kući smo svi uvek bili veliki zvezdaši tako da opcija prelaska u Partizan nije postojala. Naravno razgovori sa Partizanom su prijali mojoj sujeti, ali to je bilo to. Bilo je to neko čudno vreme, mešavina vrednosti koje je nosio amaterizam i profesionalizma koji su donele sezone pre te.”

“Profesionalizam, osim obaveza, traži i neku vrstu nagrade. Partizan je bio bogatiji klub pa je mogao da ponudi bolje finansijske uslove, bolju opremu i tim koji će se boriti za šampionsku titulu. To je bila jako ozbiljna ekipa. Zef je postavljen za trenera seniorske selekcije u Partizanu i sa te pozicije je razgovarao sa Zvezdinim igračima. Ne može se reći da je povukao sa sobom celu generaciju. On je tada imao uticaj na Polugu, Kožića i mene, ali ne i na ostale koji su prešli u Partizan. Kožić i Poluga su otišli, a ja sam doneo odluku da ostanem u Zvezdi. Danas mi je drago zbog takve odluke. Nije bilo teško da je donesem, ali ne mislim da su igrači koji su otišli ikada zažalili.”

“Danas razumem veliko razočarenje ljudi koji su vodili Zvezdu. Normalno je da su očekivali da im se dugogodišnji, kvalitetan rad sa mlađim selekcijama vrati kroz nastupe tih igrča za seniorsku selekciju. Stvarno smo imali dobre uslove, sve troškove priprema, turnira, opreme (nije bila možda najbolja moguća, ali je vršila funkciju) snosio je klub. Sa druge strane, treba razumeti i igrače koji su želeli da se i njihov veliki trud i velika odricanja na neki način priznaju.”

Ko su ti bili hokejaški uzori, a sa kim si iz svoje generacije najbolje sarađivao?

“Kao klinac sam, uz vruć čaj, sa tribina Tašmajdana sa radošću gledao Mišona, Duju, Ilketa budućeg trenera, Tabu, budućeg kapitena Sašu Jankovića i ostale. Žao mi je što nisam gledao Šileta, jednog od najvećih igrača srpkog hokeja, ali sam imao zadovoljstvo da mi bude trener, veliki šmeker…”

“Kasnije kako sam rastao i uzori su se menjali, od Salija, braće Hiti, Bešića, pa do braće Lukač, Makarova, Gretzkog, Kurija… Imao sam kasnije zadovoljstvo da mi neki od njih budu saigrači ili da igram protiv nekih od njih.”

“U mlađim selekcijama najviše sam se družio sa Polugom, Kožićem, Grofom i Pajićem. Bili smo neradzvojni. Nakon odlaska Kožića i Poluge u Partizan, najbliži sam bio sa Vanjom Čečenom. Igrali smo u istoj postavi sve do njegovog odlaska u Kanadu. Lepo smo se slagali na ledu i družili van leda. Dugo je sa nama u navali igrao i Slobodan Šćepanović Šćepa sa kojim sam takođe dobar drugar. Sa Vanjom i sa mnom je još igrao i Milan Pavičević, a poslednje sezone YU-hokeja sa nama je zaigrao Ivan Prokić sa kojim je, iako je tada imao svega 16 godina, bilo zadovoljstvo igrati. Preduslov da sa nekim igraš dobro i zajedno je da si sa njim dobar i van leda.”

Kada se sećaš seniorskih dana, koja ti je utakmica ostala u najdražem sećanju?

“Nakon neverovatne sezone 84/85 usledilo je nekoliko sezona sa promenjivim uspehom. Ja sam sa 16 godina već sledeće sezone debitovao za prvu ekipu, a nakon odlaska većeg broja igrača u Partizan, veoma mlad postajem jedan od nosećih igrača Zvezde. Stariji igrači, koje smo mi mlađi bezpogovorno slušali, su nam dosta pomagali da se uklopimo u prvu ekipu i priviknemo na seniorski hokej.”

Sećam se prekida utakmice u Ljubljani.  Publika nas  je gađala raznim predmetima i sudija je prekinuo utakmicu, a mi smo krenuli u svlačionicu. Dok smo izlazili sa leda ja sam skinuo kacigu i u tom trenutku osetio sam ’Zaušku’. Okrenem se i vidim Slavka Bubnića koji mi kaže: “Dečkić oblači tu kacigu.” Naravoučenije, ne skidaš kacigu kada te gađaju sa tribina.

“Bilo je puno dobrih utakmica za mene tih godina, ali mi je u najdražem sećanju ostala serija za treće mesto, protiv Jesenica, odnosno peta utakmica u Jesenicama, poslednje sezone YU – hokeja. Zapravo, cela ta sezona je bila dobra. Povratkom igrača iz Partizana i agažovanjem vrhunskih igrača iz Sovjetskog Saveza, oformljen je izuzetno jak tim. To je najjača sezona YU-hokeja, da ja pamtim. Svi timovi su angažovali vrhunske strance. Igrao se jako dobar hokej. Celu sezonu sam dobro odigrao, ali naročito tih nekoliko utakmica protiv Jesenica. Jesenice nisu došle na odigravanje 4. utakmice u Beograd i rezultat serije je bio 2:2. Pred 5. utakmicu u Jesenicama bila je velika tenzija. Pobedili smo sa 4:2. Posle jednog prelepog Vanjinog pasa ja sam dao prvi gol – meni najdraži, i osvojili smo 3. mesto. Nažalost to je bio kraj YU-hokeja.”

“Drage su mi i sve one utakmice koje su kasnije donele Zvezdi 3 šampionske titule i 2 kupa. Naravno da mi je bilo puno srce da kao kapiten Zvezde dižem pehar, ali to prosto nije bilo to. Konkurencija je bila daleko slabija, hokej je bio u padu.”

Možeš li nam reći malo više o svojim reprezentativnim dometima?

“Sezona 84/85 je za mene značajna i zbog toga jer sam te godine odigrao svoje prvo svetsko prvenstvo za reprezentaciju Jugoslavije do 18 godina, iako sam imao 15 godina. A kako smo te godine kao reprezentacija Srbije (zapravo reprezentacija Beograda, jer je postojala i reprezentacija Vojvodine) prvi put pobedili reprezentaciju Slovenije, stigao je poziv i za reprezentaciju. Bio je to dobar tim u kome su igrali Tišler, Smolej, Razinger, Vnuk, Kontrec, Zupančić, Šimšić, Andrej Jovanović, Igor Zajec… Sve budući veliki igrači.”

“Tada smo igrali u svetskoj B grupi i konkurenti su nam bili Austrijanci, Švajcarci, Francuzi, Italijani, Rumuni. Nakon toga odigrao sam još dva svetska prvenstva do 18 godina. Naš sastav i protivnicu se nisu mnogo menjali, a uspeh je bio solidan, zlatna sredina, a ja sam na par utakmica, tokom te tri godine, bio proglašavan za najboljeg igrača. Pored Poluge, Kožića, Grofa, Pajića, Babića i mene, iz Zvezde je bio i trener Vojin Koljenšić Šilja koji je veoma uspešno vodio ovaj sastav dok sam ja za njega nastupao.”

“Pored svetskih prvenstava tu su i brojni turniri u Italiji i Fransuskoj koje smo odigrali sa reprezentacijom do 18 godina.”

Sećam se jedne anegdote sa turnira u Fassi, Italija. Babić i ja smo našli klučeve od zadnjih vrata hotela i dogovorili se sa jednom od devojaka iz tehnike da nas uveče, posle večere, sačeka kolima ispred hotela dok se mi iskrademo. Otišli smo u neku diskoteku i tamo zatekli Tišlera, Šimšića i još neke saigrače. Provod je bio super, ali kad smo se vratili zatekli smo sve sobe zaključane. Kožić je doveo neku devojku u sobu, ona je zapalila cigaretu, a Šilji to nije moglo da promakne. Brzo je ustanovio da nas nema. Premestio Kožića kod Poluge (ja sam bio cimer sa Polugom, a Babić sa Kožićem), uzeo ključeve svih soba i zaključao. Mi smo neko vreme u sred noći tumarali po hotelu dok nismo našli ključeve koje koristi sobarica. Konačno smo otključali vrata od sobe, ušli i tamo zatekli Šilju koji leži na jednom krevetu i čita knjigu. Šilja je ustao, pogledao nas i bez reči otišao. Nismo mnogo spavali te noći ali smo sutradan odigrali jako dobro protiv Italijana i pobedili, a ja sam dobio sat za igrača utakmice. Ali tu nije kraj. Uveče su mi saigrači, predvođeni Predragom Popovićem, uzeli sat iz kutije i stavili malu kašičicu. Sat sam dobio nazad tek sutradan, a za naš mali izlet izvukli smo se samo sa opomenom.

“Odigrao sam i dva prvenstva do 20 godina za reprezentaciju SFRJ. U Japanu, sezona 86/87, smo bili vrlo blizu ulaska u A grupu, iako smo sa 7 bodova završili kao šesti od osam ekipa. Prva je bila Norveška, koju smo mi pobedili, sa 3 boda više od nas. Da je igrao Poluga koji je bio kažnjen, ko zna… Nažalost, zbog teškog preloma ruke (ukupno sam 5 puta lomio ruke) nisam igrao za reprezentaciju do 20 godina kada sam bio izlazno godište.”

“Prvo seniorsko svetsko prvensto odigrao sam 1992. u Klagenfurtu, Austrija. Iako smo nastupali kao reprezentacija Jugoslavije, nastupali su samo igrači iz Srbije. Nakon toga odigrao sam još 4 svetska prvensta i 1997. nakon svetskog prvenstava u Andori, gde sam bio kapiten reprezentacije, završio sam sa nastupima za reprezentaciju. Osim velikog zadovoljstva i časti igranja za seniorsku reprezentaciju, ne mogu da kažem da smo dosegli neke visoke domete.”

Kada si prestao zvanično da igraš hokej?

“Poslednja sezona koju sam odigrao je 97/98. Nekoliko godina pre toga moja Bojana i ja dobili smo sina Nikolu, pa sam morao da razmislim šta dalje, tako da sam upisao FON. Ipak nije bilo lako izaći iz hokeja, pa sam počeo da radim kao pomoćni trener Dušanu Ondrušu i Gigici. Tada sam stvarno uživao radeći sa decom. U to vreme se hokej još uvek, koliko-toliko, po nekoj inerciji držao.”

“A onda dolaze dve sezone bez leda u Beogradu, od 1998. do 2000. Mislim da se to i dan danas oseća u našem hokeju. Nekoliko narednih godina se sve svodilo na puko preživljavanje. Bila su to jako teška vremena za hokej, a naročito za Zvezdu. Prota, Daba, Zef i ja smo, uz pomoć roditelja, uspevali da sačuvamo klub od gašenja. Ne preterujem kad kažem da smo dinar po dinar skupljali da odemo na utakmicu u Suboticu ili Novi Sad. Kako sam sve to radio volonterski, i kako je to oduzimalo puno vremena, to se dosta odrazilo na moj privatan život. Naravno to je donekle kompezovalo to što je tu bio moj sin Nikola, koji je odmah zavoleo hokej i pokazao izuzetan talenat. Tu su bili i njegovi drugari koji su takođe bili sjajni, tako da sam smatrao da je to sve dobro za njega. Dolaskom Gorana Đakovića za predsednika Zvezde klub se stabilizovao, a kako je s druge strane nezgodno trenirati svoje dete, mogao sam da počnem da se bavim samim sobom. Završio sam FON i danas radim kao programer.”

Pratiš li danas rad hokejaškog kluba Crvena zvezda?

“Pratim koliko god mogu. Naročito volim da gledam klince. Pogledam svaku utakmicu Zvezinih juniora/kadeta koju okače na net. Naročito uživam u poslednjih par godina kada gledam kako se naši klinci ponovo egal nose sa svojim vršnjacima iz Slovenije. Čujem se s vremena na vreme sa Nenadom Milinkovićem i Jocom Rusom, tako da sam upoznat se dešavanjima u klubu.”

Da li si u kontaktu sa starim “prijateljima sa ledene plohe” i postojili želja da se možda napravi neki revijalni meč gde bi pokušala da se okupi stara garda?

“Većina mojih starih ’prijatelja sa ledene plohe’ nije više u Srbiji. Najčešće se vidjam i čujem sa Vanjom, a moj sin Nikola je bio njihov gost u Torontu. Sa Polugom sam se poslednji put video pre jedno 10 godina, sa Kožićem takođe ima dosta otkako smo se čuli i videli. Tako je i sa ostalima. Ovde se najviše družim sa Milošem Nikolićem koji je sa Saletom Kosićem, došao iz Partizana u Zvezdu 1994. i sa kojim sam igrao u navali do kraja karijere.”

“Daba, Bogdan Dabović, je pokušao par puta da nas okupi pa su tako neki od nas odigrali turnire na Bledu i u Beogradu. Naravno, bilo bi sjajno da se svi okupimo bar za jednu utakmicu, ali to je jako, jako teško da se organizuje.”

Da li (iz ove perspektive) postoji nešto za čim žališ (mislimo na period dok si igrao za Crvenu zvezdu)?

“Žao mi je što nismo svi, koji smo ponikli u Zvezdi, odigrali bar jednu sezonu YU hokeja.”

Postoji li šansa da te ponovo vidimo u Zvezdi, ali u ulozi trenera ili nekom rukovodećem mestu?

“Često mi to prolazi kroz glavu, jer ljubav prema hokeju ne prolazi. Nisam siguran da li bih imao vemena za tako nešto, ali ako bih se i prihvatio nečega to bi bio isključivo rad sa decom – tu je sva lepota hokeja.”

Kolja, hvala ti mnogo na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. U ime svih navijača Crvene zvezde, veliki pozdrav!

“Hvala tebi na ovome što radiš. Uživao sam čitajući prethodne intervjue. Veliki pozdrav.”