Autor: Dejan Grbović, KOŠ Magazin
Kada je Dušan Kovačević početkom sedamdesetih godina prošlog veka pisao pozorišni komad “Maratonci trče počasni krug” (sa podnaslovom – Desni profil Beograda) među dugovečne Topaloviće ubacio je i lik Đenke Đavola. U opisu lica, za njega piše da je: Mirkov prijatelj. Gola baraba. Sve bi dao za sebe. U duši dobar.
Kada ovako pročitam karakterizaciju te, pomalo kontraverzne dramske pojave, pokušavam da uz lik i delo Čarlsa Dženkinsa, kojeg Srbi od milja nazvaše Đenka, (verovatno izvukavši taj nadimak iz prezimena), pronađem sve te osobine, koje je slavni dramski pisac, rodom iz Mrđenovca kod Šapca, naveo. Ajde Mirkov prijatelj, recimo da se sportski direktor KK Crvena zvezda, gospodin Pavlović može smatrati njegovim prijateljem, i(li) obrnuto. Gola baraba? Hm?! Osim, ako ga protivnici tako ne doživljavaju, kada im krade lopte, a da krade – krade, i to na veliko! Sve bi dao za sebe? Pa naravno, ko ne bi! U duši dobar? To valjda ne treba da objašnjavam.
Čemu onda ovaj tekst? Čini mi se da je tokom, evo već treće sezone, kako jurca za loptom u crveno-belom dresu, srpski državljanin Čarls T. Dženkins zaslužio barem koju rečenicu, jer nešto ne mogu da se setim (što naravno ne znači da toga nije bilo) da se neki Amerikanac toliko dugo zadržao u nekom našem klubu, i da je ostavio takav, upečatljiv trag, a to mi deluje malo neobično, da ne kažem čudno. Bilo je sjajnih inostranih košarkaša, koji su igre u, prevashodno, beogradskim ekipama iskoristili da se, što bi se srpski kazalo, dobro prodaju; to je sasvim u redu, jer su sve to profesionalci koji leba jedu od košarke. Razume se i Čarli je takav, ali je iz nekog razloga u Beogradu ostao, možda i duže nego što je planirao. Dajem sebi slobodu da pretpostavim da je tako, pa ukoliko je tako, verovatno da za to ima nekog razloga.
E sad, zašto je on “zalutao” ovde, u ovu našu nedođiju, ne znam tačno; što reče Sava odžačar, lik iz drugog Duškovog komada “Klaustrofobična komedija” – jel’ znaš ti gde si pobegla? Šta je momka, koji je u srednjoškolskim danima bio uvršten u idealni tim Njujorka, i kojeg je Golden Stejt izabrao na draftu 2011. (gde je prve sezone igrao više od 50 utakmica, a u drugoj krao Bogu dane), pa potom trejdom stigao do Filadelfije (gde je takođe tavorio), nagnalo da se obrete na Balkanu, a ne negde drugde, mogu, sa većom ili manjom sigurnošću, da nagađam.
Ali eto, ne znajući ni ŠTA je Srbija, a kamoli gde je, već se upisao u istoriju kluba sa Kališa, kao da je ponikao u mlađim kategorijama, a ne u srednjoj školi Springfild Garden, odakle je samo produžio do Univerziteta Hofstra, čiji je, možda, najpoznatiji student bio Frenis Ford Kopola, reditelj čuvenog filmskog serijala “Kum”. Sumnjam da su kumovske veze srpskog tipa, uticale na to da mladi Čarls, postane najbolji strelac u istoriji univerzitetskog tima Hofstra Prajda, i drugi najefikasniji igrač Colonial Atheltic Association konferencije, odmah posle slavnog Dejvida Robinsona. Kad kod Amera povučete nečiji dres iz upotrebe, što se Dženkinsu desilo (i jedini je u istoriji Hofstre tu počast dobio još tokom studija), onda i da se pitao pošto pola sveta, ne bi bilo čudno. Ali ne, on je došao u nepoznato, i postao je poznatiji nego što je bio. Još je neobičnije, to što je ostao, što je posle prve sezone u Beogradu produžio ugovor, pa kada je već bilo jasno da ga klub ne može zadržati, otišao je u Milano. A kada tamo onaj ko je trebalo da vidi kakvog igrača drži na klupi, a ne u igri, (zlobni Srbi kažu Jasko – Fijasko) nije iskoristio njegovu ekplozivnost, brzinu i “džeparoški osećaj” za marisanje lopti, Čarli je rekao menadžeru da mu je prva opcija ponovo Zvezda, i kouč Radonjić, koji je u njega (i ne samo u njega) verovao, kako verovatno mnogi treneri nisu. Jer da jesu, valjda bi videli njegov talenat, pre bih rekao radinost, i to iskoristili. Čarli nije jedan od mnogih Amera na turneji po Evropi, pola sezone ovde, pola onde, lova kaplje. Nekako je drugačiji, što reče Duško za Đenku, u duši dobar, iako je đavo.
Atipičan i po građi, i po posvećenosti na terenu uvek ističe da mu je porodica sve dala. Kako se njegova majka izborila sa teškom bolešću, moguće je da ga je i to dodatno očvrslo, i da je uz neuspeh u NBA, put u crveno-belu porodicu bio prirodan sled dogadjaja; jer Zvezda sve što postiže u prethodnih nekoliko sezona uspeva zato što se igrači među sobom drže kao familija. Neko će reći, kao maratonci Topalovići (Zvezda i jeste trčala marathon). Pa, znate kako kaže deda Aksentije – ko nas krene, iz mesta je na…bo! Đenka je tu da tome samo da svoj “đavolski” doprinos!
Додајте коментар