Izvor: zvanični sajt SD Crvena zvezda
Na današnji dan 1937. godine rođen je Dragoslav Šekularac, druga Zvezdina zvezda.
Šekularac je rođen u Štipu. Svojim golovima i igrama u Zvezdinom dresu, zaslužio je da se nađe u najužem izboru najboljeg igrača našeg kluba svih vremena.
„Kralj driblinga“, druga Zvezdina zvezda, iza Rajka Mitića, reprezentativac kada je Jugoslavija bila olimpijski pobednik, četvrta u svetu i druga u Evropi. Sa Zvezdom, čiji je dres obukao 470 puta, osvojio je sedam titula državnog prvaka i pet kupova.
Šeki ima, što je posebno apostrofirao, pozitivan bilans u derbijima s Partizanom, u utakmicama koje je smatrao najvažnijim u karijeri. Za državni tim je odigrao 41 utakmicu i dao šest golova.
Ove godine navršila se sedamdeset jedna godina od osnivanja Crvene zvezde, kluba kroz koji je prošlo više hiljada vrhunskih sportista, i svaki od njih je svojim primerom na terenu i van njega doprineo da sa ponosom, milionska armija navijača izgovara ime svakoga od njih. Ipak, postoje ljudi, kojima je uspeh predodređen, osobe kojima je u zvezdama zapisano da budu uspešne i popularne, bez obzira kojim se poslom bavile. Za to je neophodno da posedujete veliki šarm, da budete džentlmen i gospodin, da vas obožavaju u društvu, da ste okruženi lepim ženama i obavezno nešto što vas izdvaja od svih ostalih, da budete jedinstveni.
Na sam pomen imena Dragoslava Šekularca, druge zvezdine zvezde, u svima od nas se budi radoznalost, želja da saznamo šta nam je to Šeki poručio, šta nas je savetovao, čime nas je nasmejao. Iako narušenog zdravlja, sa osmehom, vedrog duha, ispričao nam je neke male tajne velikih majstora, i pokušao da objasni svoju posebnost.
– Mnogo toga dugujem Crvenoj zvezdi koja je uticala na moj karakter. U klubu sam naučio da treba svaki dan da se brijem, da budem čist i namirisan, da ne srčem supu, kako da se ponašam u muškom, a kako u ženskom društvu – počinje Šeki. U klub je došao vrlo mlad, i odmah na startu isticao se vanserijskim talentom. Iako osporavan od strane oca, koji ga je usmeravao na školu, a protivio se fudbalu, Dragoslav je kao i svaki put u životu isterao svoje. U Zvezdi su ga sačekali mnogo stariji i priznatiji igrači što mu je samo bio motiv da se dokaže.
– Sećam se utakmice, lopta kod mene, i ja „prozovem“ Branka Stankovića, a bacim loptu na drugu stranu, i pogrešim. U poluvremenu priđe mi on, dobro me ošamari i ja zaplačem. Na sledećem treningu trener nas postavi jednog nasuprot drugom, i on ne pipne fudbal uopšte. Kasnije me je kada je postao trener stalno „savetovao“ da igram kao tada protiv njega. A ko zna da li bi od mene bilo nešto da Zvezda nije otišla na turneju po Americi da zarađuje pare, a mi, iz tada drugog tima ostali u Beogradu. Iskoristio sam tu šansu maksimalno, ceo Beograd je pričao o nekom novom malom, koji odlično igra, pa me je tako na primer na prvoj utakmici gledalo dve, na drugoj pet, a na trećoj petnaest hiljada ljudi – slikovito dočaravajući priča jedan od najboljih igrača u istoriji našeg fudbala. O vremenu njegove mladosti, iako se dijametralno razlikuje od današnjeg, ne priča sa setom, naprotiv, kaže da je uvek najlepše sadašnje vreme i da ni za čim ne žali, iako je svestan da je u životu pravio greške.
– Već sam rekao da mog oca fudbal nije zanimao i mislio je da se zalud zamlaćujem time i gubim vreme. Kasnije, kada sam obukao i reprezentativni dres, pozovu ga neki prijatelji na utakmicu. Prihvati on, a ja svima podelim karte, osim njemu, nisam hteo namerno da mu dam. Nije se skoro uopšte razumeo u fudbal, objašnjavali su mu šta je aut, šta je korner, a već posle sledeće koju je odgledao došao je kući i pitao me: „Je li, što ti driblaš onoliko“?
O Šekijevom temperamentu se dosta zna, uvek se borio za istinu i pravdu, o posledicama nije razmišljao, reagovao je srcem, a ne razumom.
Preuzeo je prvi tim Crvene zvezde kao trener u drugoj polovini sezone 1988/89. Već u sledećoj sezoni (1989/90), osvojio je duplu krunu sa velikih devet bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Dinamo iz Zagreba (tada su se za pobedu dobijala dva boda). Zbog fizičkog obračuna sa službenim licem, na terenu, posle meča u Kelnu u Kupu Uefa, kažnjen je sa sedam mečeva zabrane vođenja tima u evropskim kupovima. Uprava kluba je zbog nemogućnosti da Šekularac vodi tim u Kupu Šampiona 1990/91, odlučila da ekipu preuzme Ljupko Petrović, a ostalo je istorija.
Šeki, srećan rođendan!
Додајте коментар