Autor: Vice, Marko Dražić
Autoput je krivudav, sunce se probilo kroz oblake i osvetljava okolna slovenačka brda, dok sa zvučnika trešti Led Zeppelin. Prvi put u životu vozim kombi, u kom je pored mene još sedmoro ljudi koje nisam poznavao do pre godinu i po dana. Danas su to moji drugari, moji saborci sa Zvezdinih evroligaških utakmica, sa kojima konačno sprovodim u delo dugo osmišljavan plan – idemo na naše prvo zajedničko međunarodno gostovanje, na meč između Bamberga i Crvene zvezde.
Ponedeljak je, krenuli smo iz Beograda oko 9 ujutru, nas četvorica koji imamo dozvolu vozimo na smenu i, prema nekim procenama, trebalo bi da uveče budemo u Minhenu, gde planiramo da nakon noćenja i kraćeg razgledanja grada, u utorak u ranim popodnevnim časovima krenemo put Bamberga. Utakmica se igra u osam uveče, od Minhena nam treba nešto više od dva sata vožnje i želja nam je da na vreme uzmemo svoje karte i zauzmemo mesto u hali. Plan je da se nakon meča vratimo u Minhen, prespavamo još jednu noć i krenemo nazad za Beograd u sredu oko podneva, što će reći, da stižemo kasno uveče. Svesni smo da ćemo najveći deo ova tri dana provesti upravo u kombiju, ali sve je to nebitno pred činjenicom da ova ideja, koja se javila još tokom serije sa CSKA, nije poput mnogih dobrih planova ostala samo na nivou ideje, već je zaista spovodimo u delo. Dok vozim razmišljam koliko sam srećan što se sve ovo dešava i što je maltene cela ekipa zajedno u ovome.
Skoro da se niko od nas nije poznavao od ranije, da bi nas spojile dve velike ljubavi, jedna prema Crvenoj zvezdi, druga prema košarci. Glavni krivac što smo se upoznali, odgledali tolike mečeve zajedno u Areni i Pioniru i što smo konačno krenuli i na dalek put od 2.400 kilometara je Miloš, koji je pre nešto više od dve godine napisao tekst „Ciganska je tuga pregolema“. Verovatno ne postoji ljubitelj basketa među Zvezdašima koji nije pročitao ovaj tekst i našao se u svakoj njegovoj rečenici. Jedan po jedan smo pronalazili Miloša na Fejsu, počeli sa njim da na ovoj društvenoj mreži da komentarišemo Zvezdine pobede i poraze, da bismo vremenom krenuli da idemo zajedno na utakmice.
Kada je postalo jasno da naši odlasci na Zvezdine košarkaške utakmice, mahom u Evroligi, ali neki put i u domaćim takmičenjima, nije nešto što se desilo dva-tri puta i nikad više, već nešto što će se ponavljati iz nedelje u nedelju, shvatili smo da možemo i da na nas gledamo kao na neku navijačku grupu. A kako svaka navijčka grupa ima neko ime, tako smo i mi, nakon višednevnog većanja, prihvatili naziv „Ganferi”. Kako svaka grupa osim imena ima i svoju zastavu, odlučili smo da premijera naše „ganferske” bude upravo na ovom gostovanju. Pored zastave, odštampali smo i majice sa Markom Gudurićem, verovatno našim omiljenim košarkašem iz ove generacije. Pored njegovih igračkih kvaliteta, naši drugari iz ekipe Miloš i Ivan su ga intervjuisali, odnosno fotografisali, pa su nam iz prve ruke potvrdili koliko je dečko dobar, što je bio još jedan od razloga da baš on bude taj prvi među jednakima čiju ćemo sliku nositi na grudima na ovom teškom gostovanju. Naravno, odštampali smo jednu majicu i za njega i želja nam je da nađemo način da ga nakon tekme vidimo makar na kratko i damo mu je.
Hostel smo rezervisali nekoliko nedelja unapred, kombi smo iznajmili takođe neke dve-tri nedelje pred put, baš u vreme kada smo planirali da onlajn uzmemo karte za ovu utakmicu, kada je Miloš, koji zna nekoliko ljudi u Zvezdinoj upravi jer je osim Gudurića intervjuisao i Radonjića, čuo od ovih ljudi da nema potrebe da kupujemo karte i da će nam ih klub obezbediti na licu mesta. Prema nekom nepisanom pravilu, svaki klub koji gostuje u Evroligi od domaćina dobije dvadesetak karata koje može da daje svojim navijačima, tako da su ljudi iz Zvezdine uprave računali da će osam karata odvojiti za nas. Bili smo srećni kada smo ovo čuli, ne toliko zbog uštede, koliko zbog činjenice nas ovim gestom tretiraju kao „prijatelje kluba”, a potajno smo se nadali da će baš zbog toga karte biti bolje od onih koje bismo našli u slobodnoj prodaji, možda čak i iza same Zvezdine klupe.
Atmosfera u kombiju je sjajna, kada osam muškaraca od 30 do 42 godine ide na prvo zajedničko duže putovanje ne može da bude dosadno, a dobrom raspoloženju doprinosi i sumanuta Miloševa plejlista na kojoj se nalaze pesme od Parnog valjka do Nirvane, od Kerbera do Body Counta, od Plavog orkestra do Arctic Monkeysa. Ipak, glavni soundtrack putovanja je Toni Montano „Mi smo iz Beograda”, navijačka pesma u čijem se refrenu kaže „Došli smo iz daleka, iz Beograda”. Poslednji put sam Tonija Montana ozbiljno slušao kada sam za dvanaesti rođendan dobio ploču „Lovac na novac”, pa mi je i ovaj kuriozitet dovoljan pokazatelj da će ovo biti jedno veoma neobična avantura.
Pričamo šta da kažemo ako nas na nekoj granici pitaju zašto putujemo, deluje da pun kombi muškaraca iz Srbije koji kažu da idu na utakmicu nije rečenica koja gvozdena vrata otvara, pa se zezamo da ćemo reći da idemo na Pikasovu izložbu u Minhen, ili još bolje, što reče Vlada, na izložbu impresionista na kojoj će biti suprotstavljeni poštovaoci Monea i Manea. Kombijem kruži Vulova čačanska rakija, koju dodoše ne pijem jer znam da me očekuje još jedna deonica za vožnju kada se budemo približavali Nemačkoj, ali je i sam njen miris u kombiju dovoljan da zagreje atmosferu.
U Minhen smo stigli nakon nešto više od 11 sati vožnje, što zbog nekih pauza, što zbog manjeg zadržavanja na ulasku u Austriju i nešto duže provere naših dokumenata na ulasku u Nemačku. Hostel je više nego solidan, dobijamo dve lepe četvorokrevetne sobe, a jedan od njegovih najvećih prednosti je što se nalazi preko puta ogromne pivnice. Iako je ponedeljak, jedva nalazimo sto, slušamo neki orkestar u bavarskim nošnjama koji nakon višeminutne pauze odsviraju po nekoliko tonova, pa onda opet nekoliko minuta ništa ne rade i tako u nedogled. Jedemo kobasice i kolenice, pijemo pivo i nazdravljamo za sutrašnju pobedu.
Sutradan oko 14 časova krećemo put Bamberga. Većina nas je ustala relativno rano, Nemci tokom noći ne isključuju grejanje, pa smo se oko 8 probudili u sobi bez vazduha. Što je dobro ispalo jer je nas četvorica iskoristila tih nekoliko sati da prošeta centrom Minhena. Put do Bamberga se odužio, oko Nirnberga je stravična gužva, nedugo zatim su i neki radovi na putu, čisto da nas podsete da kolaps u saobraćaju nije srpski izum, uz sve to pada neka odvratna jesenja kiša, tako da u Bamberg stižemo nekih sat vremena nakon što smo planirali. Ideja je da parkiramo kombi kod Arene, nađemo se sa ljudima iz Zvezde od kojih ćemo uzeti karte, zatim odemo do centra grada na sat-dva gde ćemo nešto pojesti i upoznati se sa ovim gradićem i zatim dođemo na utakmicu. Tek što smo se parkirali pored dvorane, dok uzimamo stvari iz gepeka, vidimo Miloša koji se udaljio od nas nekoliko metara ne bi li se čuo sa Mirkom Pavlovićem i po njegovom govoru tela deluje da nije sve u redu.
„Ljudi, imamo potencijalan problem”, kaže nam Miloš nakon što je završio razgovor. „Kaže Mirko da su se Nemci usrali od Delija i da im nisu dali još uvek nijednu kartu. Nada se da će uspeti nešto da sredi, čućemo se malo kasnije.”
Ok, ovo je definitivno jedna od poslednjih stvari koju želiš da čuješ u tom trenutku. Razmišljamo šta da uradimo i odlučujemo da odemo do blagajne i tamo ih kupimo, ali po dolasku na blagajnu vidimo da je zatvorena i da piše „Sold out”. Ispred se nalazi još desetak naših zemljaka koji takođe nemaju karte i koji govore kako je sve ovo mnogo lakše rešiti u Srbiji gde bi se sigurno pojavio neki tapkaroš.
Do početka utakmice je ostalo oko tri sata, sasvim dovoljno da ljudi iz Zvezdine uprave nekako nabave osam karata, svi smo gladni i nervozni i pronalazimo jedan fini bar u sklopu Arene. Što je samo još jedna frustracija više, jer kroz veliko staklo vidimo ulaz u Arenu, tu se već muva dosta ljudi iz obezbeđenja, policije, kao i zaposlenih u klubu. Ipak, još je veća frustracija gledati pun bar, gde je nekoliko desetina ljudi, koji su otprilike 50-50 podeljeni kada je reč o navijačkim obeležjima Zvezde ili Bamberga. Koliko god bodrili drugačije klubove postoji jedna sličnost među svima njima, koja je jedina koju u tom trenutku primećujem – svi oni imaju karte.
Poručujemo pića, da nevolja bude još veća, dogovor je da vozim i u povratku jer jedino Ivan i ja imamo vozačke kod sebe, a njega celog dana jako boli noga, tako da poručujemo sedam piva i kiselu vodu. „Veliku ili malu”, pita me konobarica, rekoh veliku, „sa ili bez mehurića”, kažem „sa” i pitam se da li je svesna koliko su mi živci istanjeni i kada će prestati. Donosi nam pića, meni se u velikoj čaši nalazi jedno tri slamčice, tako da sam na kratko predmet zajebancije, koja prija, ali je evidentno da se i ona forsira ne bi li se zamaskirala sveprisutna nervoza koja je svakim minutom sve veća. Sve su oči uprte na Milošev telefon, koji se ne oglašava.
Prošlo je nekih sat vremena, restoran se još više puni, neki od nas izlaze ispred, gde se već polako stvara gužva, ali tapkaroša naravno da nigde nema. Jasno nam je da ćemo možda uspeti da nađemo jednu-dve karte ako neko ima višak, ali da je skoro nemoguće pronaći tako osam karata, pogotovu što nam je jasno da ispred ima još naših sunarodnika koji imaju isti problem. Miloš deluje da je najnervozniji, ima utisak kao da je on kriv jer je njemu rečeno da ne nema potrebe da kupujemo karte, pokušavamo da ga smirimo i da mu objasnimo da mu niko nikada za ovo ništa neće prebacivati, na kraju krajeva da nije bilo njega ne bismo se okupili kao ekipa ni za utakmice u Beogradu, a kamoli za ovo dugo putovanje, ali on i dalje nervozno šeta i na svakih pola minuta gleda u telefon. Svi smo već u nekim godinama i imamo iza sebe svakojake emotivne lomove, ali mi u tom trenutku deluje da niko od nas nikada sa tolikom zebnjom nije očekivao nečiji poziv, kao što smo svi mi tada čekali da se javi Mirko.
Mirko se, ruku na srce, povremeno javlja SMS-om, ali je njegov sadržaj uglavnom isti, u stilu „nema još ništa, trudim se da vam nešto sredim”. Mi smo u međuvremenu makar uzeli da jedemo i hrana je fenomenalna, švedski sto za 12 evra, gde deluje da smo baš bukvalno shvatili „all you can eat” parolu, tako da nas to malo vraća u život, samim tim nam se javlja još jedan manji talas optimizma, koji se uglavnom zasniva na ideji da je nemoguće preći ovoliki put, biti na 20 metara od ulaska u Arenu i ostati sa ove druge strane. Ako nas je nečemu naučio život u Srbiji to je da ako želiš da uđeš na bilo koju utakmicu i spreman si da za to platiš, ne postoji sila koja će te u tome sprečiti. Problem je samo u tome što ovo nije Srbija i što se na svojoj koži suočavamo sa svim onim prednostima života u uređenom društvu, koja bismo u tom trenutku tako rado zamenili samo za jednog tapkaroša kome bismo dali verovatno sve pare koje imamo kod sebe.
Nešto neobavezno pričamo, čisto da bismo nešto rekli, jer što je duža tišina to svaki od nas sve dublje tone, i postavljam pitanje Milošu, kada bi mogao da bira, da li bi više voleo da dobijemo karte i da Zvezda izgubi ili da ih ne dobijemo i da Zvezda pobedi. On bez trenutka razmišljanja kaže da ne dobijemo karte i da Zvezda pobedi. Isto pitanje postavljam Borisu i dobijam isti odgovor, čak i nešto pojačan “NARAVNO, da Zvezda dobije“. Identičan odgovor bih dao i ja i shvatam da nema potrebe da pitam i ostalu petoricu, svako bi, kada bi mogao da odlučuje, pre žrtvovao naš ulazak u halu za toliko potrebnu Zvezdinu pobedu nakon tri evroligaška poraza.
Ipak, u svima nama tinja još uvek nada da će se nešto promeniti. Do početka meča ostalo je oko sat vremena, ljudi polako počinju da ulaze u dvoranu, a mi kroz staklo vidimo sve koji dolaze na taj deo tribina. Iako su moji drugari na nekom trećem ili četvrtom pivu, a ja na drugoj kiseloj vodi, usled nervoze, umora i besmoćnosti, počinjem da lupetam kao da sam pripit, gledam ljude koji ulaze i skoro svako od njih mi deluje kao neko ko ne zaslužuje da se nađe tu gde će se naći.
„Vidi onog degena, pa jebeš mi sve ako taj zna pravila košarke! Pazi one tri tinejdžerke, provereno se lože na nekog igrača pa samo zato idu. Jao, jeste provalili one dve tetke, pa Isuse ko sve neće ući na tekmu!”
Do početka utakmice je ostalo još petnaestak minuta, nade među nama skoro da više nema, ali je činjenica da smo gledali previše američkih filmova, pa se potajno nadamo obrtu u poslednjem trenutku. Njegov nagoveštaj mogao je da bude Milošev telefon koji se oglasio da je primio SMS, ali je jedan letimičan pogled na njegovu sadržinu dovoljan da se ona ugasi. Poruka je od Mirka Pavlovića, koji nas obaveštava da ništa nije uspeo da sredi i da mu je jako žao.
Ako bi nas neko pažljivo pogledao u tom trenutku, verovatno bismo mu delovali kao osam muškaraca koji su upravo saznali da su im pobijene porodice. Restoran se skoro potpuno ispraznio, svi su već ušli u halu i konobarica prebacuje TV na utakmicu. Zanimljivo, ne menja kanal, nego priključuje kompjuter i traži live streem, što deluje kao samo još jedan debakl u najavi, ali makar on radi kako treba, u pitanju je neki HD prenos sa Broseovog sajta. Počinje predstavljanje igrača, čuje se himna Evrolige, do nas dopiru i melodija himne i pesma Zvezdinih navijača koja ide preko nje, ali mi više ne znamo da li čujemo ton sa zvučnika, ili on dolazi iz hale. Gledam ka dvorani i shvatam da smo toliko blizu da čak vidim devojku koja sedi u nekom gornjem redu odmah kod ulaznik vrata i aplaudira. Još jednom mi kroz glavu prolazi pitanje da li je moguće da sam prešao 1.200 kilometara da bih utakmicu gledao na TV-u u baru, odakle mogu da vidim osobu koja taj isti meč gleda uživo?!
Utakmica počinje, gledamo je u tišini, ali deluje kao da niko od nas nije prisutan. Bamberg daje dve trojke i vodi 6:0, ali ja kao da ništa od toga ne registrujem u potpunosti, čini mi se da samo jedan delić mene konstatuje šta se dešava, dok je ostatak mene pogubljen, nervozan, očajan. Toliko sam sagoreo u svemu da nekoliko minuta kasnije kada na semaforu stoji 8:1, osećam kako u meni nema nikakve nervoze zbog dešavanja na terenu, samo neka ogromna praznina. Jedino za šta imam još malo snage je da s vremena na vreme pogledam ka ulazu u halu, kao da u meni i dalje tinja neka nada da će se nešto promeniti.
Ispred hale vidim Janka, koji je izašao na cigaru, pa i ja odlučujem da izađem na kratko na vazduh i vidim da li možda ima nekakav plan kako da uđemo. Janka sam upoznao dan ranije, u pitanju je Vladin mlađi brat, koji pre našeg putovanja nije bio deo ekipe, ali je jedan od onih likova koji uspe da vas kupi već nakon nekoliko minuta. On mi kaže da razmišlja da probamo da podmitimo čoveka na ulazu i ubrzo kreće da maše čoveku koji stoji sa druge strane staklenih vrata. Ovaj ga zbunjeno gleda, Janko rukom gestikulira na davanje novca, čovek se zbuni, okrene se i ode. Janko se ubrzo okreće ka drugim vratima, prilazi im, pokušava da uspostavi kontakt sa sledećim čovekom iz obezbeđenja i kada ga ovaj konačno pogleda i njemu ponavlja istu gestikulaciju.
„Vidiš, zainteresovan je, nije odmah rekao da neće”, govori mi Janko, ali meni pre deluje da je čovek toliko zbunjen onim što vidi da ne zna kako da reaguje. Nedugo zatim, iz hale izlaze dvoje medicinskih radnika, Janko i njima prilazi i nudi im novac da nas osmoricu uvedu u dvoranu, ovi ga šokirano gledaju i samo ubrzavaju korak. Ne nabavlja kartu lep nego uporan, mislim dok vidim sa kakvim entuzijazmom Janko nastavlja da se bori za sve nas. Ako ima pravde ući će makar on, mislim dok ga gledam kako pokušava da kontaktira trećeg sekjuritija.
Da pravde ima pokazalo se koji minut kasnije kada smo ponovo u restoranu. Prva četvrina je pri kraju, Zvezda popravlja utisak, a do nas dolazi Sale, koji je malo šetao oko dvorane i vadi jednu kartu na sto. Kaže nam da je naišao na momka koga je ispalio drugar, pa je ovaj odlučio da mu proda njegovu kartu za svega pet evra. Sada dolazimo do momenta kada treba da odlučimo ko će od nas otići unutra. Logično je da to bude Sale jer je ipak on tu kartu nabavio, ali on ne želi, suviše je teško podneo ovu situaciju i neće da sam ide na utakmicu, tako da ubrzo donosimo jednoglasnu odluku da je Janko taj koji treba da uđe. Ako iko iz ekipe može da nađe način da nas nekako uvede onda je to on.
Gledamo drugu četvrtinu i kako minuti odmiču, Zvezda igra sve bolje, a i mi sve više uključujemo u meč. Konačno počinjemo da pokazujemo neke emocije, uzvikujemo i aplaudiramo na date koševe, psujemo igrače Bamberga nakon njihovih dobrih poteza, tako da se sve više nadglasavamo sa grupicom navijača Brosea koji sede na desetak metara od nas. Druga četvrtina se završava, Zvezda je igrala više nego solidno i na pauzu odlazi sa devet poena predsnosti, a ta pauza je i naša poslednja šansa da uđemo u dvoranu.
Deo između bara i hale je, između ostalog, predviđen i za ljude koji tokom pauze planiraju da izađu na cigaru. Jedan čovek iz obezbeđenja stoji na vratima, svakome ko planira da izađe daje neki karton, koji ovaj mora da mu vrati prilikom ulaska u dvoranu. Ispred je četrdesetak ljudi i nedugo zatim vidimo i Janka, koji prilazi čoveku koji deli kartone i počinje s njim nešto da priča. Dolazim i ja do njih, Janko pokazuje na mene i govori da sam mu drugar i da je tu još nas šestorica i da ćemo mu dati 300 evra ako nas pusti, ovaj odmahuje glavom, Janko to ponavlja i tako to ide jedno pet-deset puta zaredom. Koliko god čovek iz obezbeđenja odmahuje glavom, Janko nas gleda i podiže palac u stilu da ne brinemo situacija je sređana, ali je svima nama vrlo jasno da ništa nije sređeno i da je jedini razog zašto ovaj čovek uopšte i dalje priča taj što je Janko toliko harizmatičan da ne zna kako da ga otera. Upornost i šarm koji koristi tokom pregovara je toliki da imam utisak da bismo sačuvali Kosovo da smo u Briselu imali Janka u delegaciji. Možda bi u Briselu istim ovim metodama uspeo da nas uvede i na utakmicu, ali ovo je Nemačka i što je još gore, ljudi koji rade na vratima nisu iz ovih krajeva, već Nemci, kojima nije najpoznatiji evo-malo-da-se-počastite koncept.
Ipak, u jednom momentu deluje da će uspeti da slomi neumoljivog nemačkog sekjuritija. Ovaj je malo okrenuo leđa i smeška se na Jankove priče, tako da sam ja jednom nogom već u hali i imam sekundu da odlučim šta da radim. Mogu da načinim još nekoliko koraka, čime rizikujem da se čovek iz obezbeđenja okrene i poviče za mnom, jer je vrlo jasno ranije video kako izgledam i zna da nemam kartu. Pored ovog problema, svestan sam da mi ne bi previše značilo da sam uđem u dvoranu i gledam meč sa Jankom, dok su svi ostali napolju. Već koju sekundu kasnije popuštaju živci čoveka iz obezbeđenja i on zove dvojicu kolega u pomoć. Jedan, znatno mlađi i krupniji od njega, prilazi Janku i počinje da viče na njega. Ne znam nemački, ali vrlo dobro razumem šta može da znači kada čovek iz obezbeđenja viče „polizei”. Poslednja stvar koja mi uz svu muku tog dana treba je da me još privede nemačka policija, tako da se povlačim ispred, dok Janko pokazuje svoju kartu obezbeđenju i objašnjava da je njihovog kolegu samo hteo da pita da li tu može da kupi karte za svoje drugare.
Prilazim ostalima, vidim da nisu svi tu i čujem da su dvojica uspeli da iskoriste ovu gužvu i uđu unutra. Konstatujemo da je dobro što je makar neko uspeo da zajebe sistem. Konstatujemo i da sam ja imao priliku da uđem, ali šta je tu je. Njih trojica će meč gledati u dvorani, nas petorica ćemo i drugo poluvreme pratiti u baru. U svakom slučaju, bolja je situacija nego što je bila na početku meča.
Zvezda ulazi u lošu seriju početkom treće četvrtine, Bamberg najpre topi razliku, da bi potom i prešao u vođstvo, dok se svi mi ponašamo kao što bismo se ponašali da u Beogradu pratimo ovaj meč. Sve što nas je mučilo prethodnih sati je nestalo, kao da je spoznaja da deifinitivno nećemo ući u halu pomogla da prestanemo da razmišljamo u tom pravcu i u potpunosti se fokusiramo na praćenje utakmice. Četvrta četvrina je bolja, Zvezda se vraća, izvodi neke sjajne poteze, dok mi skačemo sa stolica, vičemo, aplaudiramo sve glasnije i sve više nerviramo Nemce u baru. Kako se meč bliži kraju, sve više postaje jasno da će jedna lopta odlučivati. Ulazimo u poslednji minut, gubimo poen razlike, Jović sjajno proigrava Đenku, ovaj poentira uz kontakt i mi svi skačemo sa stolica i urlamo „faul”. Sudija ništa nije svirao i njihov trener traži tajm-aut. Imaju vremena za još jedan napad, napad koji im može doneti pobedu.
Tokom pauze razmišljam šta će se desiti i, bez obzira što nisam neki pesimista u ovakvim situacijama, svestan sam da ceo ovaj dan ide ka tome da će Zvezda izgubiti u poslednjoj sekundi. Sve što nam se dešavalo od dolaska u Bamberg bili su sitni šamari, nakon kojih vrlo lako može da usledi jedna šamarčina koja će nas nokautirati i simbolično staviti tačku na ceo naš boravak.
Brose izvodi loptu sa strane, imaju vreme za ceo napad, lopta je kod Milera koji kreće na Branka Lazića, što deluje kao dobro rešenje po Zvezdu. Nekako uspeva da ga prođe, ali već je skoro izgubio korak i naleće na Bjelicu koji ga je iskusno sačekao ispod koša, baca loptu koja jedva udara u obruč i sudija svira kraj, uz nas koji skačemo i urlamo u baru.
Izlazimo napolje i uživamo u prizoru pokunjenih Nemaca koji izlaze iz dvorane. Kako je utakmica završena, niko nas više ne sprečava da uđemo u hodnik dvorane, gde srećemo naše drugare i taj susret je vrhunac čitavog našeg boravka, vrhunac čitavog našeg druženja. Stojimo na sred jednog od nekoliko izlaza, grlimo se, počinjemo da skačemo i spontano da pevamo „JA SAM GOOOOODINEEE PROVEO SA TOBOM”. Ovaj prizor traje sigurno dva-tri minuta, navijači Brosea koji pored nas prolaze nas istovremeno gledaju i sa gađenjem i sa divljenjem, dok jedan, vidno nervozan čovek od tridesetak godina, čini džentlmenski potez, prilazi nam i svakom od nas pruža ruku i čestita nam na pobedi. Ako ću se ovog putovanja sećati celog života, scena sa ovog putovanja koja će mi biti prva asocijacija na ceo ovaj događaj, biće upravo ovaj prizor gde mi pevamo pesmu na vratima. Dok skačemo i vičemo „NANANANANANA”, kao da iz sebe izbacujemo sve što se proteklih sati nakupilo i to jedan momenat čiste sreće, katarza koju samo ljudi koji idu na utakmice mogu da razumeju.
Neko predlaže da uđemo u dvoranu i proslavimo pobedu sa ostalim Zvezdinim navijačima. Nisam siguran da li mi se ulazi, ako do sada nisam ušao unutra ne moram ni sada, ali opet, glupo mi je kad sam već na stepeništu da ne uđem i vidim makar kako sve to izgleda iznutra. Dolazimo do tribine gde su naši navijači koji pevaju „Pukni zoro”. Igrači su već otišli u svlačionice, dvorana je skoro ispražnjena, a na terenu je Radonja, kome kreće cela tribina da skandira. Nekoliko minuta smo još tu, pevamo još neke pesme, a publika počinje da skandira „Ratko Mladić”, što nam je znak da bismo mogli polako da izađemo.
Stojimo ispred dvorane i sumiramo utiske, kada kroz ista ona staklena vrata vidimo Mirka Pavlovića i Nebojšu Ilića. Kada su ugledali Miloša, pokazali su nam da uđemo u halu. Javljaju nam se, izvinjavaju se zbog karata i pričaju da bukvalno nikog nisu mogli da uvedu, ali to nam već deluje kao neka priča iz prošlog života. Već smo na nju zaboravili i sve što osećamo je ushićenje zbog pobede. Ubrzo se pojavljuje i Radonja, deluje presrećno dok prima naše čestitke. Želimo da se slikamo sa njim, ali da to uradimo u majicama sa Gudurom, tako da skidamo duskeve i džempere. Pitamo Ilića da li bi mogao da pozove Guduru da mu damo njegovu majicu, on kaže naravno i odlazi po njega u svlačionicu. Minut kasnije izlazi i Gudurić i samo jedan njegov kratak, zbunjen i pomalo stidljiv pogled prema osmorici matoraca u majicama sa njegovom slikom mi je dovoljan pokazatelj koliko je dobar i skroman dečko.
Grlimo se s njim, dajemo mu majicu na čemu se zahvaljuje i slikamo se. Ubrzo zatim, pojavljuje se i Đenka i sa njim se pozdravljamo. Stojimo još nekih dvadesetak minuta sa ljudima iz Zvezde, Nebojša Ilić nam donosi pivo i pričamo sa njim o narednim gostovanjima. Dok stojim na nekoliko metara od ljudi koji vode ovaj klub, pitam se da li su ti ljudi uopšte svesni koliko volimo Zvezdu i njene košarkaše.
Nekih dvadeset četiri sata kasnije ponovo smo u kombiju. Ovog puta ne vozim, već sedim na suvozačevom mestu i pijem pivo. Razmišljam o svemu što se izdešavalo u poslednja tri dana. Prešli smo 2.400 kilometara, proveli u kombiju oko 26 sati. Koliko god da sam umoran, osećam se ispunjeno, srećan što sam bio deo svega ovoga, iako površno gledano odlazak u Nemačku na utakmicu i ne prisustvovati tom meču deluje kao katastrofa. Sama utakmica jeste bila konkretan povod za ovaj put, ali tek dok se vraćamo kući shvatam da ona nije bila cilj, već samo jedan element koji čini ovakvu avanturu. I da odsustvo tog elementa nije ključno za uspeh cele ove akcije. Lagao bih ako bih rekao da mi je svejedno što nisam ušao, naravno da će uvek biti prisutna neka žal, ali cela ova priča kada se gleda već i sa distance od nekoliko dana deluje kao jedno predivno iskustvo, koje će u godinama koje dolaze postati jedna anegdota koje ćemo se rado sećati. I koja će samo biti prvo od mnogih sličnih iskustava. Jer biće još Bamberga. I ne samo Bamberga, u martu je gostovanje u Milanu. Za koje će se definitivno karta kupiti na vreme.
Prilazimo srpskom cariniku, Janko koji vozi spušta prozor i daje naše pasoše.
„Gde ste bili?”
„U Minhenu.”
„Šta ste radili?”
„Pobedili Bamberg.”
Dodajte komentar