Izvor: Zvanični sajt KK Crvena zvezda
Nebojša Popović jedan od osnivača košarke na ovim prostorima, preminuo je 20.oktobra 2001.godine u Beogradu. Danas se navršava 15 godina od smrti čoveka koji je osnovao KK Crvena zvezda, i koji je svojim radom, idejama i ljubavlju prema ovoj igri, učinio od košarke i Crvene zvezde ono što jesu.
Komemoracija povodom 15 godina od smrti Nebojše Popovića održaće se u 11 časova u prostorijama Košarkaškog saveza Srbije, a okupljanje na grobu rodonačelnika košarke i osnivača KK Crvena zvezda zakazano je za 13 sati.
KK Crvena zvezda i na ovaj način seća se Dr.Nebojše Popovića. Odlomak iz knjige „Džez basket” autora i poznatog košarkaškog novinara Aleksandra Miletića pod nazivom „NEBOJŠA” posvećen je ovom, po svemu, velikanu jugoslovenskog i srpskog sporta, i čoveku koji je osnovao našu Crvenu zvezdu
Delovi tog poglavlja, govore o tome ko je, i kakav čovek je bio Dr.Nebojša Popović…
NEBOJŠA
„Bio sam bogat – poznavao sam Nebojšu.”
Ivan Menini,
predsednik Fibe, 2001.
“…Da nije bilo Nebojše Popovića, pitanje je da li bi bilo jugoslovenske košarke onakve kakvu je znamo, najbolje košarke koja se na svetu ikada igrala posle američke. Kada sam pripremao jedan od mnogih košarkaških kataloga, zamolio sam Boru Stankovića da ga pogleda pre no što ode u štampu i da eventualno iznese primedbe. Kazao je samo ovo: „Sve je u redu, samo, ako možete, promenite redosled Nebojšine i moje fotografije. Stavite Nebojšu gore, a mene dole, jer njemu je mesto iznad svih nas.”
Šta posle toga reći o nekome koga dugogodišnji komandant svetske košarke, čovek kome su se klanjali na svih pet kontinenata, stavlja bez razmišljanja iznad sebe.
Rođen je 8. februara 1923. u Irigu, kao najmlađe, treće dete iz braka šumarskog inženjera Nikole i Đurđice. Imao je dve sestre, Ranku i Bojanu. Krstio ga je otac Borislava Mihajlovića Mihiza, prota Gojko Mihajlović. Pošto mu je otac bio državni činovnik, često su se selili, od Srema, preko Bačke i Banata, do granice s Italijom. Živeli su u Doroslovu, Apatinu, Deliblatu, Karlovcu, Novom Vinodolskom, Senju i Sušaku, iz kojeg su stigli u Beograd 1939. i tu se skrasili. Naredne godine je završio Treću mušku gimnaziju, sa 17 godina i četiri meseca, kao najmlađi maturant u Jugoslaviji.
Na Sušaku, jugoslovenskom delu grada Rijeke koji je od italijanskog razdvajala Rječina, postojale su povoljne okolnosti da se zainteresuje za košarku…
…Na Pravni fakultet u Beogradu upisao se 1940. Rat je prekinuo studije i sasvim neočekivano otvorio ogroman prostor za košarku koja ga je, na tašmajdanskoj šljaci, kupila za čitav život. Igrajući za SK 1913 postajao je sve bolji igrač, ali važnije od svega je što se tu prvi put nametnuo kao odličan organizator. „Pričao mi je da je to bila ljubav na prvi pogled, da je krenulo potpuno spontano. Za vreme rata njegovo društvo je počelo da se okuplja na Tašmajdanu. Bio je sportski tip, zanimali su ga mnogi sportovi, ali kad je video košarkašku loptu to je, očigledno, bilo za čitav život. I tako je kasnije govorio da ’ima jedan klub, jedan sport, jedan posao i jednu ženu’.”
…Kad je ranjen kod Tovarnika, proglasili su ga nesposobnim i pustili iz vojske. U takvom stanju učestvovao je u osnivanju Crvene zvezde, 4. marta 1945. Njegova ćerka Zvezdana i dalje na posebnom mestu čuva člansku kartu „broj 1″, sa imenom – Nebojša Popović:
„Na tu člansku kartu je bio veoma ponosan a ona je, po meni, suština svega što je radio, jer u mnogo čemu je bio prvi. Sve je u njegovom životu bilo u funkciji budućnosti i vizije. Uvek je jasno video dvorce i puteve tamo gde još drugi nisu prokrčili teren. Zvezda je do kraja ostala njegova najveća ljubav. Za mene je on, bez dileme, uvek bio broj 1, po toj neverovatnoj upornosti da se bori za nešto što misli da je bitno. U mnogo čemu je nailazio na otpor drugih, ali ga to nije omelo. I uvođenje plej-ofa je bila borba jer su protiv toga bili mnogi u Jugoslaviji. Možda na prvi pogled nije izgledao kao neko ko je moderan, ali je uvek bio avangarda. To ipak nisu iste stvari. Znači, bio je trendseter…”, pričala je njegova ćerka Zvezdana kroz smeh.
U početku je, vrlo kratko, bio samo igrač Crvene zvezde, zatim punu deceniju igrač-trener i vođa sekcije (danas bismo rekli – predsednik kluba) i osvojio je s košarkašima deset titula, a s košarkašicama sedam. Sve značajno što se tih godina zbivalo u jugoslovenskoj košarci bilo je, uglavnom, plod njegove inicijative. Bora kaže da je „Nebojša bio pokretač svega, da je svojim entuzijazmom i energijom sve vukao napred, organizujući takmičenja, dovodeći strane trenere, održavajući stalne kontakte sa svima koji bi mogli da prenesu neka iskustva o modernoj košarci”.
Uradio je mnogo toga što je za Riplija. U „verovali ili ne” može da se uvrsti i podatak da je za prvih sedam godina posle rata završio dva fakulteta, Pravni i Novinarsko-diplomatsku školu, a sve vreme bio je igrač-trener u muškom timu Crvene zvezde, trener ženske ekipe i jedno vreme savezni kapiten. Pritom je na oba fakulteta imao prosečnu ocenu oko devet (na Pravnom 8,75, u Novinarskoj školi 9,05), nikada nije pao niti odložio ispit a sve vreme je i s košarkašima i s košarkašicama bio državni šampion. Tada su svi hrlili na Kalemegdan, pogotovo oni željni da vide i nauče nešto novo o košarci. Među njima i Ranko Žeravica, tada novopečeni Beograđanin, koji je upijao i učio i to je doprinelo da postane trener svetske klase:
„Može da se kaže da je Nebojša Popović otac jugoslovenske košarke. Svi mi – Bora Stanković, Aca Nikolić, Mija Stefanović i mnogi drugi – proizišli smo iz njegove škole. Gledali smo njegove treninge, razgovarali o njegovim treninzima, kopirali ga, a on je već tada sarađivao sa stranim trenerima. Imao je najbolje informacije o svetskoj košarci. Držao je najbolje treninge i uvodio najbolju organizaciju u klub i zato je Crvena zvezda postigla sve te uspehe. Sprovodio je čvrstu disciplinu i imao profesionalni odnos prema treninzima. Tako smo svi mi bili prinuđeni da ga sledimo, jer nismo imali drugi izbor.
Crvena zvezda je dugo važila za avangardu, zato što je imala njega. Pored ostalog, prvi je iz naše zemlje video Globtroterse iz Harlema. Na predlog Vladimira Dedijera, tadašnjeg šefa Direkcije za informacije, otišao je u Pariz da gleda Gusa Tatuma i njegovu neobičnu družinu. Imao je običaj da posle svakog puta prenese igračima i trenerima sve ono važno što je video. I mada je Crvena zvezda bila prioritet, držao je seminare i kurseve po celoj zemlji.
Stvarao je jaku Crvenu zvezdu onako kako to danas rade vrhunski treneri-menadžeri. Prvi „veliki transferi” u našoj košarci vezuju se za njega, jer je od 1946. do 1948 uspeo da dovede na Kalemegdan Milorada Sokolovića Sokola (Metalac), Ladislava Demšara (Eđšeg) i Tulija Roklicera (Zadar), koji će mu biti prijatelji do groba. Obično, kad neko dođe sa strane, dok se ne snađe, spava i jede kod Nebojše. Josip Đerđa smatra da bi tadašnja Crvena zvezda, da je postojao Kup šampiona, igrala značajnu ulogu:
„Nebojša je uspeo da okupi najbolje igrače i da s njima bude deset godina neprikosnoven u Jugoslaviji. Taj Zvezdin sastav mogao je da se nosi s najboljim ekipama u Evropi, što je i pokazivao na jakim letnjim turnirima u inostranstvu.”
U novinarske vode zagazio je odmah posle rata, šaljući tekstove za domaće listove s turnira i šampionata iz inostranstva. Kad je 1953. stupio u Radio Beograd, povratka nije bilo. Tim pre što je prethodne godine čvrsto rešio da tu ozbiljno gradi karijeru a da košarci posveti sve slobodno vreme. Prešao je na televiziju čim je osnovana, 1958, i tu ostao do penzije, 1986. Radio je najodgovornije poslove, kao spoljnopolitički komentator, urednik TV dnevnika, zamenik glavnog urednika Informativnog programa, pomoćnik direktora i glavni urednik za program. Tri puta je odlikovan a ima i Nagradu za životno delo. Prenosio je mnoge velike sportske događaje, počev od fudbalskog meča iz Budimpešte Mađarska – Sovjetski Savez 0:1, 27. septembra 1959, što je prvi TV prenos strane utakmice kod nas. Ostao je upamćen i po izvanrednom komentarisanju utakmica sa Evropskog prvenstva za košarkaše u Beogradu 1961, ali i po čuvenom terminu „subotom u pet”, kada je domaće košarkaško prvenstvo dobilo „prajm tajm”.
Voleli su ga zvezdaši, a cenili svi. Nekadašnji kapiten Partizana Radovan Bata Radović, koji je igrao kad je Nebojša već bio funkcioner u Savezu, za njega kaže da je uz Boru Stankovića najzaslužniji za uspon jugoslovenske košarke. O njemu su pohvalno govorili i jedan Džons, Bisnel, Saporta, Hep… Bio je predsednik Fibine Komisije za međunarodnu organizaciju i duže od tri decenije komesar-delegat na Fibinim takmičenjima. Otac moderne zagrebačke košarke Mirko Novosel, kome je jedan od prvih trenera bila Marija Bedeković, kaže da je Nebojša bio vrhunski u svakom pogledu, od igrača, preko trenera do funkcionera, da je njegov doprinos medaljama nemerljiv, u šta se uverio i kao selektor, kada je uz sebe imao najboljeg mogućeg organizatora.
Kao trener vodio je državni tim na Evropskom prvenstvu u Moskvi 1953. i Svetskom šampionatu u Rio de Žaneiru 1954, pomažući svom kumu Aci Nikoliću. Iz Crvene zvezde je otišao 1956, posle deset uzastopnih titula, pod čudnim okolnostima. I danas je nejasno da li je to bila njegova volja ili je neko želeo da njegovim isključivanjem ostavi mogućnost i drugima da budu šampioni. Ostao je u košarci, obavljajući najodgovornije zadatke u Savezu u kojem je bio prvo potpredsednik pa predsednik. Uz reprezentaciju je bio i kao generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, prateći je na olimpijadama u Tokiju 1964, Meksiku 1968. i Minhenu 1972. Stalno je isticao je da to što je nacionalni tim za dvadeset godina, od 1950. do 1970, uspeo da prevali put od poslednjeg do prvog mesta – vredno Ginisa.
Neretko su njegove odluke izazivale sumnju. Neki su mu zamerali da previše voli Crvenu zvezdu, ali niko nije mogao da ospori da je sve činio u interesu košarke…
…Omiljeni grad mu je bio Rio de Žaneiro, Italiju je smatrao za drugu domovinu, a i pored toga što je obišao pola sveta nikada nije bio u Kini. Voleo je posao na RTV-u Beograd, more, gde je proveo detinjstvo, košarkaške prijatelje Acu, Boru, Rašu, Tulija i ostale… Za njega je najbolji protivnik bio – pametan protivnik! Jer oni najbolje motivišu. Stalno je nosio u džepu pare, da udeli deci i sirotinji. Strašno je voleo da bude u pravu i to nije krio.
Prezirao je nepravdu i ratove, ljudsku glupost i uskogrudost…Nisu mu se ostvarile dve velike želje: da proslavi pola veka braka (2002) i pola veka rada u „Gazeti delo sport” (2003).
Poslednjeg dana života, 20. oktobra 2001, u bolnici su ga posetili ćerka Zvezdana i tadašnji generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije Predrag Bogosavljev…. “
Preminuo je par sati kasnije. Kad je otvorena Fibina Kuća slavnih, 2007. godine, odmah su ga uselili u nju. Zajedno s Borom, Rašom i Acom. Kao i oni, nosilac je Fibinog Ordena za zasluge. Čovek sa članskom kartom broj 1 Crvene zvezde…
KK Crvena zvezda se zahvaljuje na svemu Doktoru Nebojši Popoviću, čoveku kome će ovog 20.oktobra 2016.godine biti ukazano dužno poštovanje za sve što je učinio za crveno-bele i košarku na ovim prostorima.
Додајте коментар