Izvor: SD Crvena zvezda
O slavnom golmanu Crvene zvezde napisane su mnoge lepe priče. Jedna od njih je 1978. godine nastala iz pera Željka Šarčevića, i ovom prilikom najzanimljivije delove prenosimo.
Početkom prošlog meseca, stanovnici Benkovca – gradića u središtu Ravnih kotara, u Severnoj Dalmaciji – imali su prilike za uzbuđenje i razloga za radost: u okviru proslave Dana borca i 60. godišnjice fudbalskog kluba Velebit, svečano je otvoren novi, moderno uređen i opremljen Sportski centar.
U glavnom susretu na fudbalskom terenu, sastali su se prvi timovi slavljenika i splitskog Hajduka; u predigri – ekipe veterana Velebita i beogradske Crvene zvezde. U ekipi gostiju – pored Rajka Mitića, Bore Kostića, Zečevića, Markovića, Tadića, Mihića…. – nastupio je i najstariji član Zvezdine nedavno osnovane Sekcije veterana, Srđan Mrkušić.
Prema ranijem dogovoru u praksi uobičajenoj za takve susrete, on je trebalo da brani Zvezdin gol u toku prvih petnaestak minuta, a da ga onda zameni Vladimir Beara; ali, Beara je u poslednjem trenutku bio objektivno sprečen da dođe u Benkovac, i tako je šezdesettrogodišnji Mrkušić branio gotovo tokom cele utakmice.
Gosti su nadmoćno pobedili sa 9:0, domaći su imali svega nekoliko ozbiljnijih šansi da postignu zgoditak, ali Mrkušić je uspešno intervenisao. Posle utakmice, Mitić je njegovu igru prokomentarisao, upola u šali:
– Pazi, Mrka se pod stare dane baca kao što ni u mladosti nije činio!
Novi travnati teren na kojem su utakmice odigrane jednoglasno je ocenjen kao izvanredan, jedan od najboljih u zemlji. A radove na njemu izveo je specijalizovani Pogon za izgradnju travnih fudbalskih terena Lovno-šumskog gazdinstva „Jelen“ iz Beograda – Pogon čiji je šef, danas jedan od naših najistaknutijih stručnjaka u ovoj oblasti, inženjer Srđan Mrkušić…
Karijera koja je tek trebalo da se vine svojim vrhuncima prekinuta je – da bi se, neočekivano, nastavila tek 1946, u Zvezdi. Mrkušić je već bio diplomirao, prevalio tridesetu godinu i sve češće se pitao ima li šta još da traži na fudbalskom terenu. Tim pre što je na svom prvom radnom mestu, u tadašnjem Državnom osiguravajućem zavodu, gde je od 1946. do 1948. radio na proceni štete u poljoprivredi – najviše posla širom Republike imao upravo u mesecima najintenzivnijih priprema i takmičenja; uspevao je, dakle, da redovno trenira – odnosno da dospe u formu i u prvi tim – tek krajem sezone… Zaključio je da tako više ne ide.
Ljudi iz Crvene zvezde želeli su, međutim, da naprave veliki tim – a videli da Mrkušić u tome može da im pomogne. Nagovorili su ga da se reaktivira, a novi posao u Gradskom zelenilu u Beogradu – bez putovanja na teren – to mu je i omogućio. Od tada je mogao ravnopravnije da se nosi sa svojim konkurentom Ljubom Lovrićem.
– Ali, to je bila lojalna, fer konkurencija, bez podmetanja i zakulisnog nadmetanja; Mi smo, u stvari, sve vreme jedan drugog podsticali na nova zalaganja i bolje igre.
Mrkušić je ponovo zaigrao „punom parom“ 1948, sa 33 godine: a marta 1949, gotovo deceniju posle onog susreta sa Mađarskom, sa 34 godine je ponovo obukao dres reprezentacije, i to na jednoglasan zahtev igrača: Mitića, Bobeka, Čajkovskog, Vukasa, Horvata, Ognjanova…
Bila je to ona čuvena „majstorica“ sa Francuzima, u Firenci, posle dve redovne utakmice (obe nerešene, 1:1, na jednoj je branio Lovrić, na drugoj pokojni Franjo Šoštarić) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950; ova treća odlučena je pogotkom pokojnog Bobe Mihajlovića iz penala i rezultata 3:2 za nas… Za sledeće tri godine, odigrao je još 16 utakmica za reprezentaciju, uključujući i onu sa Brazilom, za ulazak u finale Svetskog prvenstva – opet čuvenu, ali po Mitićevoj povredi glave pri izlasku na teren, i izgubljenu sa 0:2.
– Tadašnja brazilska reprezentacija, iako u finalu poražena, bila je sjajna: ova današnja nije ni senka od nje… A onih dvesto hiljada vatrenih navijača na tek otvorenoj „Marakani“, to je nešto neponovljivo, nezaboravno!
Mrkušić je poslednji put za reprezentaciju zaigrao 1952, kada nam je Austrija u Beču zadala težak poraz (2:7); godine su stizale, a na vrata reprezentacije kucao je Vladimir Beara – kasnije njegov naslednik i u Zvezdi:
– Imali smo i pre i posle rata, i danas imamo mnogo dobrih i odličnih golmana, ali Beara je bio i ostao najveći od svih. On je jedan. Svi mi, ostali, postizali smo rezultate radom i vežbanjem – ja za sebe, uostalom, smatram da sam bio manje golman u užem a više igrač u širem smislu reči – a Beara je, pored ostalih kvaliteta, imao i instinkt: osećao je kuda će protivnik da puca.
Sam Mrkušić je – sazrevši i usavršivši svoj specifični stil – najveću formu i uspehe dostigao između 1949. i 51. godine, kao pripadnik one generacije koja je udarila temelje svim docnijim uspesima i današnjem ugledu Crvene zvezde. Dominirati terenom u tim godinama, na sredini četvrte decenije života, to je pojava bez primera u našem sportu, neobična retkost i u svetskom; ali, Srđan Mrkušić nije fenomen jedino po tome.
Na utakmici u Splitu, 1952. zadobio je težak prelom noge u članku, posle kojeg su se lekari borili da ga osposobe za hodanje – o nekoj igri ni govora; a on se, posle godinu dana, vratio na igralište!
– Tada mladi lekari, danas ugledni profesori Radulović i Rakić, zaključili su da sam ja „demantovao medicinu“. Možda i ne bih, ali Zvezda je bila ostala bez golmana, i tako…
I tako, igrao je do 1954, do nadomak svoje 40 godine; pre rastanka, sa Zvezdom je osvojio i drugu titulu prvaka države.
– Mogao sam da igram još, ali želeo sam da me pamte onakvog kakav sam tada još bio, u formi i u snazi.
Prvi jugoslovenski „treći bek“, suvereni „gospodar šesnaesterca“, „div među stativama“, ali i „div ispred stativa“ i „prethodnik Lava Jašina“ – kako su ga, između ostaloga, i ne bez razloga nazivali – nije se, međutim, oprostio i od terena: od pre nekoliko godina, počeo je da ih projektuje, uređuje i gradi, obezbeđujući današnjim generacijama igrača uslove kakvih u dobrom delu njegove karijere nije bilo: tada su i veliki i najveći igrali na terenima pod šljakom!
Veliko stručno znanje i iskustvo, udruženi sa ljubavlju, ugrađeni su u zelene terene sa presađenom travom i najmodernijim sistemom drenaže – u Kruševcu, Prizrenu, Leskovcu; posle Benkovca, biće i u Kosovskoj Mitrovici, Drnišu (rodnom mestu njegove majke), Odžacima, Kninu… Srđan Mrkušić, u novoj ulozi, produžava svoje druženje sa sportom; na novim terenima, nastavlja svoju veliku, dostignućima bogatu, životnu utakmicu.
Додајте коментар