Autor: CZBG, Igor B.
Zvanično moja prva utakmica je bila Crvena zvezda – Radnički iz Niša, juna 85 godine. Završena je 1-0 za nas. Neću Vam pisati o tom meču jer jako malo stvari pamtim. Tačnije samo rezultat. Od uspomena sa te utakmice ostala je jedna karta, dva boda i to je sve.
Ono što ja smatram prvom utakmicom i vatrenim krštenjem je 82 večiti derbi odigran na „Marakani“ 03.04.1988. godine. Rezlutat je bio 1-1. Na utakmicu sam išao sa ćaletom, mojim kumom i njegovim ćaletom(obojica grobari vatreni). Pamtim ga kao utakmicu koju sam danima iščekivao, jer sam već znao sve navijačke pesme, čitao novine i radovao se zvezdinim golovima na tv isto onako kako sam zvezdine golove kasnije proslavljao na stadionu.
Bio je prelep dan. Sećam se dobro puta, prilaska stadionu sa „gornje strane“, jurnjave za parking mestom i mojim strahom da nećemo stići na početak iako ima dva sata do utakmice. Pamtim i vrevu oko stadiona. Često sam, kasnije znao da procenjujem rezultat utakmice na osnovu ponašanja ljudi ispred stadiona. Što je veća nervoza ispred lošije igramo.
[youtube id=”Qe4TajiiT9s”]
Pamtim probijanje kroz gužvu, piće ispred Avalice, nestrpljenje da ćale i kum popiju više to pivo da krenemo da ulazimo na stadion jer je „samo“ sat vremena do početka. I onda onaj trenutak koji ti ostane urezan za čitav život kad iz onih tmurnih i mračnih zidova zapada, na koji sam otišao tada i na koji idem i dan danas, treba da uđeš na tribinu, a teren se pruži pred tobom i potpuno te zaseni ona zelena boja. Кad ti istok deluje kilometrima daleko. Кad postaneš svestan da će te upravo pojesti najveći stadion koji si u životu video. Smestili smo se na „naša“ mesta, to je bilo kulturno vreme, znao se red, pa su tako i karte bile numerisane i veliki deo ljudi je sedeo na svom mestu. Imali smo mesto bliže jugu, pa mi tokom meča nikako nije bilo jasno kako se to komšije jače čuju od nas.
Oduvek sam voleo igru, na stadion me nije odvuklla koreografija niti navijački trans, već ljubav prema fudbalu. Zato i pamtim više događaja sa terena nego sa tribina. Tada je otpočinjao trend da Zvezdini igrači izlaze na teren „ minut „ pred početak utakmice, kada usledi bakljada sa severa i atmosfera dođe do usijanja. Tako je bilo i tada. Tada sam naučio da prvih 15 minuta igre je svuda isto, osim na Marakani. Prvih 15 minuta igre na Marakani igra samo Zvezda. Gledao sam „milion“ mečeva u kojima smo u prvih 15 minuta davali golove. Tako je bilo i tada. Binić se upisao. Atmosfera je spalila komšije. Pitanje kako bi se taj meč završio da nije poništena Piksijeva magija sa pola terena. Posle gola imali smo milion zicera, prečku. Sećam se i besa i ljutnje zbog greške na našu štetu i taj osećaj bespomoćnosti kad znaš da su ti nešto oteli, a ti ne možeš ništa da promeniš. Кomšije su izjednačile u sedamdeset i nekom minutu i tako se i završilo.
Ne mogu da kažem da me ta utakmica „kupila“. Zvezdu sam počeo da pratim mnogo pre tog odlaska na derbi tako da je to bio samo prelazak na sledeći nivo..
Bilo je to jedno lepo vreme. I bilo je uživanje.
Do danas se toliko stvari promenilo , da se u isto vreme plašim , ali sam i na neki način bezbrižan, što Iliji ne moram da objašnjavam zašto skačem ispred televizora i što još uvek ne moram da odgovorim na pitanje, „ ćale kad ćeš da me vodiš na utkamicu?“
Додајте коментар