Историја Моја прва утакмица Сећања Фудбал

Sećanja (6): Moja prva utakmica

Autor: CZBG, Empty Clip

Prva utakmica je bila isto tako negde posle 2000. godine. Šesti razred, gostovanje u Novom Sadu. Tad je još kop bio na severu, a slanina je bila na istoku. Кoreografija bezvezna sa prozivkom za provincijalnost.

Слика

Slagao sam da idem na rođendan. Кupio poklon, sve se lepo sredio i zapalio. Bilo nas je četvorica, imali smo prevoz do NS-a jer je ćale jednog od ove trojice stalno radio na relaciji RU-NS. Кod stadiona smo se sreli sa ekipom iz Rume koja je tada redovno išla na utakmice. Dosta njih 8. razred, ostali srednjoškolci. Daju nam par saveta šta i kako da radimo i oteraju nas, valjda su planirali neko sranje.

Dok smo čekali u redu za ulazak, sećam se da sam cupkao na onim stepenicama ispred tribine. Ozbiljan trenutak, prvi put ću videti uživo igrača Zvezde, u dresu Zvezde, na Zvezdinoj utakmici. Pa kad smo se popeli na nivo kapija stalno sam pokušavao da između ljudi promolim pogled do terena ne bi li video naše igrače. Dođe red na nas, dam kartu, pretres kompletan, uđem, i sad kroz rešetke kapije gledam ove moje i čekam da uđu. Prolaze dvojica, a trećem vade iz džepa bokser. Majmun 6. razred, a poneo bokser na utakmicu. Nije nam ni rekao. I rekli mu da ne može da uđe, da ide na drugu tribinu ako oće. Nikad neću zaboraviti njegov pogled, mi na Severu sa jedne strane kapije, on sa druge. ‘Brate nađemo se kod stepenica Spensa posle utakmice, ćao’ :mrgreen:

Utakmice se apsolutno ne sećam. Sećam se pevanja i svega toga, ostalo čula nisu pohvatala. Posle utakmice smo zaspali u kombiju, probudili su me ispred ulaza u moju zgradu.

Prva utakmica na Mari iste sezone, kup, sreda. Pobegli sa biologije. Razredna mi predavala taj predmet, bakica, mnogo smo je voleli jer nas nije šikanirala, a i mogli smo lagano da je varamo. Tad smo na svakih pola meseca donosili rate za ekskurzije, a nas par je naravno svaki put poslednji dan išlo kod razredne da pita da li možemo da odsustvujemo sa časa i da idemo kući po pare jer je danas poslednji dan da se plati. I tako se izvučemo za BG. Protivnika se ne sećam uopšte, znam da je bio neki niželigaš. Par sototina duša na Severu, svi pribijeni gore. Pesma.

Međutim najveći utisak je dolazak na utakmicu. Isto smo kombijem išli, u putu zajebancija naravno, a ja se isključio i u glavi dumam kako izgleda Marakana, kako izgleda Autokomanda, parkić, ulica, blagajna, i sve te stvari o kojima čuješ usput, a onda sam maštom stvaraš sliku za sebe. I onda kreće ushićenje. Autokomanda, pa parkić kod kružnog toka, pa ulazak u Ljutice Bogdana. I penješ se i samo gledaš napred kada će da se pojavi reflektor, a onda i ceo stadion. I onda dođeš ispred blagajne i gledaš tako raskolačenih očiju, kao da si video ne znam šta, a ne zidove i biletarnicu. Ushićenje neopisivo, srce tuče, dah ubrzan. To je to, Marakana jebote. Onda jedan pokaza tamo desno i reče: „Eno je Cecina kuća.“ Ma, j***** te Ceca, goni je u vražju mater!
Кupimo karte, uđemo na kapiju, a ono ispred 4-5 metara prostora, par stubova, red stolica, a iza zelena trava, ogromne tribine i semafor. Jedan kompletno novi SVET. I sediš, i gledaš dok ti mozak sada spaja te slike i slike stadiona dok si ga gledao na TV-u. Potrebno je par minuta da se to sve isprocesuira, da bi se shvatilo da je to sada Marakana.

To su momenti kad srce krene da tutnji samo od sebe, kad ne možeš to da kontrolišeš.

I iako sam posle toga skupio još utakmica, slična stvar mi se desila na prvoj Robijevoj utakmici. Nisam bio na stadionu 6-7, možda i više godina, batalio sam bio sve, a onda dođe Žuti i popale se sve moguće lampice.
Utakmica protiv Smedereva, doček za Robija i proslava rođendana. Sever krcat, koreografija sa istorijskim motivima, bakljada, divota. A pre svega toga, isti onaj osećaj prilikom dolaska na stadion, sve ispočetka – prelazak autokomande, prolazak kroz parkić, penjanje ulicom i na kraju stajanje ispred stadiona. I galop konja u grudima.

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Скочи на траку са алаткама