Šta reći, a ne zaplakati?

Share this...

Facebook

Twitter

Linkedin

Autor: CZBG, Kapin D.

Dugo će naši navijači pamtiti veče 20-tog februara. Na žalost, neće ga pamtiti ni po čemu dobrom, već po jednoj besanoj noći u kojoj teško da je bilo ko, kome su crveno-bele boje urezane u srce, imao miran san.

Zaista, ni nakon te besane noći, čovek jednostavno ne zna gde da počne, šta da kaže, kakvu poruku da pošalje. Emocije su toliko uzavrele, u glavi haos i neverica da je naša, evropska, Zvezda doživala, ni manje ni više nego, blamažu od komšija. Neko će reći: “Ček, pa derbi je derbi. Tu nikada nema favorita. Ne zna se pobednik unapred.” Tačno, ali ovo što smo gledali sinoć je jedna velika bruka, bez obzira na tu činjenicu da u derbiju nema favorita, da ne pobeđuje uvek kvalitetnija i bolje plasirana ekipa.

I pored odličnih, da ne kažemo fantastičnih, partija u Evroligi, navijači Crvene zvezde uvek kao prioritet stavljaju pobedu u večitom derbiju. Ona je slatka, makar bili i poslednji na tabeli. Važnija je od skidanja skalpa nekom tamo Realu, Panatinaikosu, Himkiju. Važnija je i od pobede/a nad klubovima iz “lijepe njihove”. Jednostavno, večiti derbi je uvek, i u svakom trenutku, na prvom mestu. Posebno kada se tiče košarke, gde smo u poslednjih 10-ak godina znali da trpimo velika poniženja i iživljavanja u svakom smislu te reči.

Dugo su čekali navijači Zvezde da se ćurak okrene. Prošle sezone je osvojena tripla kruna. Napokon je skinut skalp Partizanu, obezbeđena je Evroliga, i svi smo pomislili da počinje era naše dominacije. Svemu tome je doprinela i loša finansijska situacija u taboru komšija. Počeli smo da im se smejemo na dovođenju “ispušenih muštikli”, “propalih košarkaša” i “izdajnika”, a onda nam upravo ti igrači zapržiše neviđenu čorbu, tako da sada ne znamo gde udaramo.

Da se malo osvrnemo na neke stvari koje su se sinoć događale i koje imaju veze sa parketom i klupom, tj. stručnim vođenjem ovih momaka.

Kao prvo, postavlja se jedno veliko pitanje kako Zvezdini igrači u Evroligi igraju sa onakvim entuzijazmom, žarom, napaljenošću, dok u domaćem i regionalnom takmičenju svega toga nema ni na vidiku? Ajde što to ne vidimo protiv MZT-a, Krke i takvih klubova, ali da u večitom derbiju to izostane, to sigurno nikome od nas nije jasno. Nasuprot toga, svaki zvezdaš je očekivao da naši igrači budu maksimalno naloženi, da učine sve kako bi pobedili (da ne kažem, ponizili) protivnika, i tako im vrate milo za drago, za sve one godine bola. I umesto toga, nama se dešava da nas glava boli više nego li kada smo u ekipi imali Drču, Ticu, Kovača i ostale.

Sinoćnja utakmica pokazale je neke velike boljke od kojih su se mnogi plašili već od samog početka ove sezone. Na stranu lutanja oko pojačanja (zna se to svima dogoditi), ali njihove zamene su ono što nas brine. Pre svega osvrnućemo se na poziciju pleja. Još prošle sezone se znalo da Stefan Jović kuburi sa povredama i da teško (ne zbog kvaliteta, nego zbog tih povreda) može da iznese ulogu prvog pleja. I tačno nam se to dogodilo pred ovo polufinale Kupa protiv Partizana. Ostali smo na poziciji pleja sa Micićem i Rebićem.

Znači, da u ostatku teksta budemo jasni – kada budemo spominjali neke igrače, ni u kom slučaju ne mislimo na njihov ljudski karakter, već isključivo na njihovo košarkaško znanje i mogućnosti.

Da se vratimo na pomenuti dvojac. U prvoj važnoj utakmici, koja se igra za trofeje, videlo se da pritisak (izuzetno napaljenog) protivnika stvara ogromne probleme našim plejevima, koji nikako nisu mogli da organizuju napad. Do duše, Rebić u takvoj utakmici nije dobio ni pune 4 minute, pa je Vasi morao da pomaže (većinom) Kinsi, koji se tako trošio, ali je i pored toga bio jedini Zvezdin igrač koji je pokazao kvalitet. I naravno da je Džikić insistirao da se pritisak vrši na našeg pleja, plus skupljanje oko Cirbesa, i sve je to dovelo do toga da izgledamo obezglavljeno. Posebno kada se uzme u obzir da su nam igrači poput Simonovića, Gudurića i Milera zakazali. I dok “polukošarkaši” sa suprotne strane igraju napaljeno i pogađaju sve i svašta, našim vedetama se stegla ruka kao da igraju protiv Lejkersa sa sve Kobi Brajantom na čelu ili Voriorsa sa Stefanom Karijem. Maše se čitave konstrukcije koša, +/- indeksi idu i do -15. Samo se pitamo, kako se to nisu stezale ruke komšijama protiv Drče, Tice, Kovača i kompanije, nego su nas nemilosrdno punili, da je Steva Karadžić morao da podvikne kako “stoka hoće da nas nabije tri’est razlike”, a Kari Pešić da kaže kako “naši skidaju gaće čim oni dadu koš”. Tako smo i sinoć “skidali gaće kada oni dadu koš”.

Poseban osvrt želimo da napravimo na centarsku poziciju, kao i poziciju krilnog centra. Zvezda na tim pozicijama ima: Cirbesa, Štimca, Milera, Tejića, Simanića, dok se Simonović po potrebi spušta na poziciju četvorke. U sinoćnjoj utakmici se videlo iz aviona da Cirbes ne može da igra sam, i da ne može da igra skoro celu utakmicu (37’21”). I šta mi onda ima da tražimo u utakmici u kojoj drugi centar igra svega 2 minuta i 39 sekundi, a krilni centri, Teja i Simana, okruglih 0 minuta??? Naravno, svojim igrama (Štimac) nije ni zaslužio više, ali se onda postavlja jedno pitanje: “A gde je Nastić?” Čuli smo da je neko spominjao, da se priča, kako Nastić nije spreman za seniorsku košarku. Možda je to i tačno (mada ne verujemo u to), ali i takv bi sinoć bio korisniji od beskorisnog Štimca. Ako ništa “prebio bi komšije”. Šalu na stranu oko tog “prebijanja”, ali gledajući nastupe Stefana Nastića u pripremnim utakmicama, kao i utakmicama s početka ABA  i Evro lige, ubeđeni smo da bi bio korisniji od našeg drugog centra.

Što se tiče igrača, još samo ovo. Pozicija krilnog centra nam je kritična. Tu trenutno imamo samo Kvinsi Milera, i ako nam on ne proradi, i ako uđe u problem sa ličnim greškama (kao sinoć), mi smo u debelim problemima. Možda je tačno da Tejić i Simanić ne mogu da odigraju na visokom nivou ovakve utakmice, ali onda se postavlja pitanje i šta će na klupi. Ali, možda ipak nije sve do tih momaka. Nešto sigurno jeste, ali sve nije. Tejić je prošle sezone pokazao da može. Za Simanića se zna da ima vanserijski kvalitet. Pa kako ih onda nigdje nema? Ko da zameni Kvinsija kada uđe u problem sa ličnim greškama i upadne u onaj mod u kome ne može ni da zakuca, a kamo li da pogodi nešto sa spoljašnje pozicije? Kako to da u suprotnom taboru jedan Milutinović i Cvetković mogu da igraju utakmicu kao da igraju na život i smrt, a naših mladića nigde? Ovo je sigurno pitanje za stručni štab i one koji sa tim momcima rade.

I tako. Moglo bi se još dosta napisati nakon ove utakmice, ali mislimo da je jedno najvažnije – da uprava, trener i igrači stave prst na čelo i zapitaju se šta su nam to priredili sinoć u Nišu. Naravno, nije kraj sveta. Važniji trofeji su ostali u opticaju. Ali ovo sinoć jeste znak za uzbunu, hteli to ljudi u klubu da prihvate ili ne. Ovo nije kritika samo da bi se neko ocrnio, nego kritika kako bi se Zvezda učinila boljom i kako bi svi zaposleni u klubu radili bolje.

Znate, najgora stvar u životu je kada se okružite ljudima koji vam samo pričaju lepo o vama, a kada padnete okreću vam leđa. Takvi ljudi nisu dostojni Zvezde. Oni koji ne dozvoljavaju da se čuje kritika zarad bolje sadašnjosti i budućnosti našeg košarkaškog kluba (kao i svih drugih sekcija u sportskom društvu), oni ne žele dobro Zvezdi.

I za kraj. Niko ne kaže da Zvezda ne sme da izgubi ni jednu utakmicu, pa čak ni protiv ovakvog Partizana. Ali neki porazi (kao ovaj od sinoć) su sigurno momenat kada crvene lampice moraju da se upale i da se debelo razmisli o nekim stvarima.