INTERVJU – Dejan Radonjić: Uvek je lakše naći krivce nego zaslužne… Interesantnije je svima

Na Mali Kalemegdan stigao je u jako nezgodnom trenutku. Često je bio osporavan, retko je dobijao pohvale, čak i onda kada ih je zaista zaslužio. Ali, njemu to ni najmanje ne smeta, jer već dve i po godine krči put kojim su retki prošli u Crvenoj zvezdi. Prošao je brojne udare, preko svojih leđa pregrmeo mnoge uspone i padove. Neretko je bio okarakterisan kao nedovoljno dobar za crveno-bele, a činjenica je da je upravo on jedan od najuspešnijih trenera Crvene zvezde u novijoj istoriji. Klubu je podario triplu krunu, koju niko nikad nije, prvo učešće u Top 16 fazi, a iza sebe ovih dana ostavlja i najuspešniju godinu. U svakom smislu te reči.

Uprkos zgusnutom rasporedu, neverovatnom ritmu treninga, putovanja i utakmica,Dejan Radonjić je zajedno sa novinarom MOZZART Sporta „pročešljao“ mnoge teme i otvorio poglavlja o kojim se ne govori tako često.
“Iskreno, još nisam imao vremena da malo sednem i razmislim o svemu što se dogodilo u 2015. godini. U svakom danu je bilo mnogo obaveza i stvari, daleko bitnijih od toga da se misli na to koliko je godina za nama bila specifična. A jeste. I bilo je mnogo lepih trenutaka, a neki od njih su bili zaista fantastični. U svakom smislu te reči, a pre svega rezultatskom, što nam je bilo i najbitnije. Tako je bilo prošle sezone, a evo i ove smo nastavili u istom ritmu. Bez sumnje, 2015. godina bila je najbolja u istoriji Crvene zvezde, ali i za mene kao trenera”, bilo je prvo što je Dejan Radonjić izjavio.

Spontano, kako je i bilo, razgovor sa trofejnim stručnjakom imao je svoj tok. Šampionski.
“Osvojili smo tri titule – u Kupu Radivoja Koraća, koja je najavila da smo spremni za sve ono što se kasnije dogodilo. A to su šampionski prsten u Jadranskoj ligi i titula prvaka Srbije. Mnogo radosti i sreće bilo je u tim danima. Bilo je to jedno neverovatno iskustvo. A onda smo ušli u početak priprema za novu sezonu, sa dosta problema, koji su se produžili sve do kraja godine. Ali, eto, odradili smo fantastičan posao do sada, uz sve probleme koje smo imali. Nadam se da ćemo dobre stvari nastaviti da radimo i u 2016. godini”.

POSEBNO MI JE DRAG OSVOJENI KUP RADIVOJA KORAĆA

Koji vam je momenat posebno drag i koji biste nam trenutak izdvojili?
“Posebno drag mi je osvojeni Kup Radivoja Koraća, bez sumnje. Tada sam osetio da možemo da budemo dobri i u plej-ofu Jadranske lige i osvojimo srpski šampionat. To je bio jedan svojevrsni test za nas, gde smo mi pokazali da smo spremni da osvojimo titule. Ali, trenutak kada smo osvojili državno prvenstvo definitivno je ostavio najjači utisak na mene. Ne mogu nikako ni da ispustim trenutak koji se desio nedavno – naš drugi prolaz u Top 16 fazu Evrolige. Posle svega što smo doživeli u prethodnim mesecima došli smo do velikog uspeha. Nastavili smo da koračamo putem na kojem nam je i mesto”.

A šta biste promenili?
“Mnogo toga. U ovih nekoliko meseci dogodilo se dosta toga što u narednoj sezoni ne bih radio. Tačnije uradio bih neke stvari tako da se neke negativne više ne dešavaju. Iskustvo koje sam stekao iz svih ovih dešavanja do sada dragoceno mi je i to je nešto što će mi biti samo podsetnik za neke stvari koje se budu događale u budućnosti”.

Ovaj ritam vam nikako ne daje mira. Kako je to biti čovek koji je konstantno u pokretu – na nogama, točkovima, u avionu, na parketu…?
“Kada nešto voliš onda to nije teško. Naporna su putovanja uvek, posebno kada su tako česta, ali veće za mene je veće opterećenje bilo sve ovo što se izdešavalo od trenutka kada su krenule pripreme. Ti problemi su dodatno unosili nemire u naše redove, posebno sve te povrede koje su se izdešavale i koje su meni jako teško pale. I to ne bilo kakve, već teške povrede. I svi ti izostanci su dodatno otežavali naš rad, stalno smo morali da se prilagođavamo nekim novim situacijama i dešavanjima. To je što je opterećivalo naš prirodni put i sve ono što se usput dešavalo – treninzi, utakmice, putovanja… No, ja moj posao jako volim i kroz tu ljubav crpim dodatnu energiju”.

Pričalo se i o tome da ste na treninzima imali i po osam igrača i da niste mogli da radite normalno. Kako ste pronalazili rešenja?
“Jedan od mojih poslova kao trenera jeste da pronalazim rešenja. Pazite, ono što se izdešavalo do sada neko ne doživi ni za jednu celu sezonu. Pripreme su od prvog do poslednjeg dana praktično odradila samo petorica igrača, među kojima su Rebić, Gudurić, Lazić i Simanić. Malo ko zna da smo i dane letnjeg odmora između dve sezone koristili kako bi momci dolazili u Budvu da treniramo i radimo. Ali, taj izazov je u meni izrodio dodatnu motivaciju da pronađem rešenje za sve. Nije bilo nimalo lako, jer pored svega toga vi morate da radite i na pripremi utakmice, da igrate protiv najboljih timova u regionu i Evropi… Bukvalno smo svi bili posvećeni tome 24 časa dnevno. Uz takve napore i veliki rad rezultati su jednostavno morali da dođu. A njih ste videli u pobeda protiv Bajerna u Minhenu ili Reala u Beogradu. To je bila naša nagrada za sve negativne trenutke koje smo proživeli, jer smo svi u klubu sebe dali kako bismo prevazišli sve te loše stvari”.

Koji je trenutak bio prelomni da Crvena zvezda napravi transformaciju od tima koji su svi ispraćali na evropski put s pitanjem – sa koliko ćete razlike biti poraženi? – do toga da redom padaju Real, Himki i Bajern?
“Onog trenutka kada smo se malo oporavili od povreda, kada smo odradili samo nekoliko treninga zajedno, dobili smo osećaj da možemo da budemo bolji. Došle su sve te pobede i shvatili smo da više neće vladati atmosfera kao posle Himkija u Moskvi ili Reala u Madridu. Tada su mnogi već prestali da razmišljaju o Evroligi, a u nama je proradio inat koji nas je pogurao da napravimo ono što smo napravili. Sada se samo nadam da više neće biti onakvih opterećenja kao do sada i da smo to ostavili iza nas”.

Pred utakmicu sa Realom rekli ste da Crvena zvezda može da iznedadi Real i da tu nadu niko ne može da vam uzme. Ta izjava je prilično iznenadila sve, ali vaš tim je na kraju uspeo. Da li ste osetili da je vreme da Kraljevski klub padne?
“Osetio sam da rastemo, da se dižemo, a u meni se probudila sportska želja i motivacija da pobedimo tako jedan veliki klub. Igrali smo prvaka Evrope i nadali se da možemo da pobedimo. Setite se samo kako je bilo pre meča u Minhenu protiv Bajerna, tada su nas svi ispraćali kao da će biti 20 ili 30 razlike, a mi smo odigrali jedan fantastičan meč. Protiv Strazbura u Francuskoj imali smo jedno fenomenalno poluvreme i to mi je ulivalo nadu da možemo. A uz Pionir i naše navijače sve je moguće, videli ste”.

NEŠTO SE RADI NA TRENINZIMA DA BI LOPTA PROLAZILA KROZ MREŽICU

Ali, bio je to Zvezdin hod po ivici žileta, sve do samog kraja, zar ne?
“Pazite, pitanja se uvek postavljaju, kakvi god da su rezultati. Ušli mi u dva najbolja kluba na kontinentu – opet će pitanja biti postavljana. Ali, viđenja sam da to što je lopta ušla jednom, to je jednom. Ali, kada se to dogodi u svim narednim mečevima, onda je to nešto sasvim drugo. Protiv Reala, pa protiv Himkija, protiv Bajerna jednom, pa još jednom. Ja razumem ljude, ali oni moraju da shvate da se nešto radi da bi ta lopta prošla kroz mrežicu. Nešto se dešava u sali kada se tim skupi kako bi takve lopte ulazile. Ja sada kada bih ušao na teren sigurno ne bih pogodio. Imamo sve te mečeve koji su se rešavali u završnicama, sa sličnim detaljima i ako se dogodilo toliko puta onda ništa nije slučajno”.

Zvezda je prethodnih godina imala prokletstvo neizvesnih završnica, a upravo sada je u tom segmentu napravljen kvalitet više, koji je rešio nekoliko jako važnih mečeva.
“To je jedan proces. Ranije se gledalo to kako nije rešena jedna, pa druga, pa treća neizvesna završnica. Pa onda dobijemo jedan takav meč i onda – ništa! Tada se nije ulazilo u problematiku da li je to dobro ili loše, nego se jednostavno preskakalo. Ja se nisam opterećivao time. I kada se bude desilo da pet puta pobedimo i jednom izgubimo opet će se gledati taj jedan meč. Mi smo jedna ekipa koja je dobrog karaktera, sa dobrom atmosferom, u dobrom radu. Došli smo do toga da možemo da igramo protiv najjačih timova Evrope, ali ono loše je to što teško nosimo igre na dva fronta. Prošle godine je sve bilo lakše kada smo imali oformljen tim, koji je na jednom mestu bio sve vreme, a sada su stvari drugačije. Zato je za nas dodatna satisfakcija to što smo uspeli da izađemo sa dobrim rešenjima, što smo izlazili kao pobednici, što su se i mladi i nešto stariji igrači ravnopravno nosili sa imenima mnogo većim od njih trenutno. Sve to uliva mi poverenje da ćemo biti oni pravi kada za to bude najpotrebnije. Sada treba nastaviti put u Top 16 fazi i iskoristiti iskustvo koje smo stekli iz prošle sezone. Ali i ovo sadašnje. Ne treba zaboraviti da smo uspešno izašli iz najteže grupe i da smo pobedili sve timove kojima je takođe ‘gorelo pod nogama’. Tu smo pokazali kvalitet i sada se nadam da ćemo podizati formu”.

Često ste apostrofirali to da je Evroliga škola za vaše igrače, ali da li mislite da i vi rastete uz ovaj tim?
“Pre svega ja ovaj posao posmatram kao jedno svakodnevno dokazivanje. Ono što je u meni prisutno jeste trogodišnje iskustvo u Evroligi, što je ogromna stvar, posebno ako vidim da ispred sebe imam još mnogo godina trenerskog rada. Svako novo iskustvo donosi mogućnost da dalje napredujem i svaki dan koristim da bih sutra bio bolji”.

SEBI NAMEĆEM VELIKI PRITISAK, JER ŽELIM NAJVIŠE!

U novije vreme Crvene zvezde vi ste jedan potpuno specifičan trener. Na klupi ste se zadržali duže od jedne sezone, a neki vaši prethodnici bili su smenjivani i posle tek nekoliko utakmica. A radite u sredini gde je pritisak svakodnevan i ogroman. Kako uspevate da izdržite taj pritisak koji je na vašim ramenima?
“Dobro si to rekao, a-ha-ha. Kod kuće se šale sa mnom za to ‘specifičan’, pa sam izbacio iz upotrebe. Što se tiče pitanja – ja sam apsolutno svestan da ovaj posao sa sobom nosi ogroman pritisak. To shvatam kao nešto što je deo mog posla i svaki trener oseća pritisak. Da li je on manji ili veći nije toliko bitno koliko to kako ga mi shvatimo i kako se nosimo s istim. Znam da je pritisak u Crvenoj zvezdi veliki, ali evo već ide treća godina”, zastao jeRadonjić na trenutak i nastavio:
“Morate da znate da ja sam sebi namećem veliki pritisak, pre svega, zato što su mi ambicije velike. Želim mnogo, želim najviše. Igrao sam pod pritiskom, već više od deset godina sam trener pod pritiskom, tako da…”, ostavio je crnogorski stručnjak mesta za zaključke.

Da li vas pogađaju negativni komentari koji dolaze na vaš račun, bez obzira na to kakve rezultate beleži Crvena zvezda?
“Ne u meri da me opterećuje i da mi smeta. To nikako. Dosta toga i ne znam da je bilo, nešto čujem, poneke stvari sam imao priliku da vidim, pročitam, ali ne previše. Pokazujem svakodnevno da to ne utiče na mene. Uvek postoje neka moja mišljenja o tim temama, nekad je prisutna i moja samokritičnost, u mnogo većoj meri nego što ljudi misle. Jednostavno, ništa od toga ne može da utiče na mene”.

Da li ste ikada pomislili da napustite klupu Crvene zvezde, zbog svih pritisaka s kojim ste suočeni?
“Ne! Ne, ni slučajno. Ipak je tu u pitanju ono sportsko u meni, koje je izraženo. To što je težak posao jedna je stvar. Izaći iz teške pozicije je velika stvar. Ne samo u sportu, nego i u životu. Nikada, ni u jednom trenutku, nije mi čak ni sinulo da odustanem od posla u Zvezdi, bez obzira na to koliko težak bio”.

Priča se da ste bili mnogo opušteniji kao igrač nego sada kao trener. Zašto je to tako?
“Po meni, zato što su u pitanju dva različita posla. To je prva stvar. Drugo – mnogo je lakše biti igrač nego trener. Tu je sve jasno. Trener mora da razmišlja o 15 ljudi i gomilu drugih stvari, a igrač pratkično misli samo na sebe. Jednostavno, ovo je posao koji ima sličnosti sa igračkim, ali ja radim sve drugačije od onih stvari koje sam radio u igračkim danima. Naravno, sve one neke bitne stvari iz igračkih dana koristim i danas. A i opet – 13 godina sam stariji od trenutka kada sam okačio patike o klin”.

Koji vam je trenutak u trenerskoj karijeri bio najteži?
“Tri stvari tu prednjače – povrede igrača mi uvek teško padnu, posebno teške. Sećam se, nakon što se Luka Mitrović povredio protiv Olimpije… To veče i sledeće jutro… Ne pamtim da mi je ikada bilo teže. To je stvarno jedna bolna tačka, kao i meč protiv Cibone u polufinalu Jadranske lige. To mi je urezano u pamćenje kao loše sećanje i zauvek će tako i ostati. Ali, nikako i nikada neću moći da zaboravim sve ono što se dogodilo u Istanbulu, kada je život izgubio Marko Ivković. Živeti s tim bolom, ponovni odlazak u Tursku nedugo pošto se to desilo… Tuga koju osećate je neobjašnjiva i zaista je ostavila jak utisak na sve nas u klubu. Zato se nadamo da se tako, ili nešto slično, nikada nikom više neće dogoditi”.

KO SE NADAO DA ĆE CIRBES I JOVIĆ OVAKO NAPREDOVATI?

Majk Cirbes je pod vašim vođstvom prošao put od drugog centra Bamberga do prvog centra Crvene zvezde, Stefan Jović je reprezentativnu formu podigao na jedan potpuno novi nivo, Marko Gudurić je prosto eksplodirao… U čemu je tajna?
“Majk Cirbes je jedan od najboljih centara Evrope. Usponu Stefana Jovića malo ko se nadao, iskreno. Marko vredno trenira i radi svakodnevno da bi došao tu gde jeste. Moram da priznam da sam izuzetno zadovoljan time što su oni bolji nego što su bili. Ne samo njih trojica, nego i mnogi igrači u timu. Zato mi je još više žao što su se Nemanja Dangubić i Luka Mitrović povredili, jer Luka je trebalo da nastavi ono što je počeo prošle sezone, a Nemanja da dobije jednu potpuno novu, veću i bitniju ulogu – nosioca igre. Branko Lazić takođe zaslužuje velike pohvale, jer iako je malo stariji od njih pokazuje veliki napredak i sve one formulacije kakav je on tip igrača više ne važe. Jako sam srećan i ponosan na sve što smo uspeli zajedno da postignemo, na timskom, ali i na pojedinačnom planu kod svakog od njih. To mi je nešto što me ispunjava i uživam u radu sa njima. Kada vidim da taj mukotrpni rad daje rezultate onda to meni čini ogromnu radost”.

Rebić, Simanić, Tejić, Gudurić… Dosta hrabro ste postupili kada ste njima dali takvu šansu, a oni su vam odgovorili na najlepši mogući način?
“Kada se sve sagleda na jedan duži vremenski period, onda može da se dođe do prave konstatacije. Kada se gleda jedan meč – onda tu može da se vidi svašta. Eto, na primer, Rebićevo prvo poluvreme protiv Bajerna. Svi su pitali zašto on igra, zašto se forsira, a onda posle igre u drugom delu svi su pitali – što on nije igrao više? Bilo je više slučajeva u kojima je bilo logike da stariji igrači budu na parketu i da bih ja doživljavao ogromne kritike da smo mi gubili te mečeve. Ovako, pobeđivali smo i sada se to drugačije gleda. Vera u njih je nešto što mi je bilo jako bitno i što će mi tek biti najbitnije, jer oni su okosnica tima za budućnost”.

Da li je njihova veća minutaža, samim tim i uspeh, donekle uslovljen i tim što su pojačanja omanula?
“Mislim da njihovo učešće u timu i nastupi nisu uslovljeni nečijom slabijom igrom. Oni su momci koji sada grade svoj put i svoje mesto u timu, nezavisno od igara drugih igrača”.

Da li ste verovali da će oni, posebno Gudurić i Rebić, imati ovakve utakmice iza sebe već sad?
“Oni su vrlo naporno radili i vredno i oni su koristili svaki dan kako bi bili bolji. Generalno, brzina napretka je opredeljivala mene kao trenera da to poverenje raste”.

Od starta sezone promenjeno je mnogo igrača, što je sve iznenadilo. Da li vam smeta to što konstantno morate da se navikavate na nove okolnosti?
“Situacija je takva da zahteva da se nađu određena rešenja. To je nešto što je potpuno bilo novo za mene, ali trudimo se svi u klubu da nađemo rešenja koja su najbolja. Više bih sigurno voleo da imam situaciju kao prošle sezone, da imam kompletiran tim i da pravimo dobre rezultate u kontinuitetu. Sada je drugačija situacija, ovo nam zasigurno nije bila ideja, ali eto… Desilo se”.

ZA MILERA SMO ZNALI U AVGUSTU, ALI TADA JE BILO NEMOGUĆE DA GA DOVEDEMO

Dolazak Kvinsija Milera ispostavio se kao potpuni pogodak. Ali, da li ste se malo plašili da se ne dogodi nešto kao sa Mekelom, Skorcanitisom, Tompsonom, Vilijamsom…?
“Ne. Kod Kvinsija je bila ta situacija da smo se bojali kolika će biti dužina adaptacije na evropski stil igre. Ali, kod njega je to išlo drastično brže nego kod mnogih drugih igrača. On nam je, na sreću svih nas, pokazao da je za nas igrač koji će nam dati stabilnost i poverenje do kraja sezone”.

U Crvenoj zvezdi je uvek lakše naći krivce, nego one koji su za nešto zaslužni. Zašto je to tako?
“Interesantnije je, svima. To je dobra hrana za ego”.

Kako ste se spremali za prelazni period između dve sezone – one najbolje u istoriji Zvezde i one u kojoj se očekivalo još više?
“Imali smo prelazni rok koji nije bio nimalo jednostavan. Predsednik kluba Nebojša Čović i ja bili smo na konstantnoj vezi, svakodnevno, on je dolazio kod mene u Crnu Goru kako bismo pravili strategije… Posle perioda ogromne radosti i sreće otišli su nam nosioci igre, a trebalo je naći rešenja koja će pokriti taj prazan prostor. Ali, to je bilo nemoguće. Jednostavno, nije bilo moguće zameniti ih jer su oni bili jedinstveni na svoj način, oni koji su sada u timu jedinstveni su na neki drugi i možda je greška što smo stalno tražili neku komparaciju. Ali, tu je i finansijski momenat. Jasno je da je bilo boljih rešenja, ali su ona bila skuplja. Prelazni rok je napravljen tako da sada to nije dalo rezultate. Da nije bilo povreda možda bi bilo drugačije, ali to je već jako teško za pretpostaviti. Mi smo za Kvinsija Milera znali i u avgustu, ali tada je bilo nemoguće dovesti ga”.

S druge strane, imate satisfkaciju u tome što ste stvorili mlade nade?
“Da, naravno. To je za mene upečatljiviji momenat nego ovaj prelazni rok. Dobro, ja kao trener moram da preuzmem odgovornost, ne želim da osporim ništa. Ali, kada se sve stavi na papir, valjda je važnije to što su mladi momci zaigrali bolje, nego što su se desile greške. Ostaje nam i nada da se ovakav prelazni rok više neće ponoviti”.

POGLEDAM “POVRATAK OTPISANIH”, UZ ZDRAVKA ČOLIĆA SE OPUŠTAM

Kada ste poslednji put uspeli da uhvatite malo slobodnog vremena da pročitate neku knjigu, da pogledate neki dobar film?
“Trebalo bi mi dosta vremena da se setim. Ali, često se u poslednje vreme na televiziji reprizira film ‘Povratak otpisanih’, pa volim da pogledam isti. Sve sezone bile su jako dugačke i naporne, a period odmora prolazio je u želji da se odmorim, da vidim prijatelje. A opet, slobodno vreme sam koristio i za radni deo, za pripreme, analize… Iskreno, teško da mogu da se setim kada je to bilo poslednji put”.

Kakvu muziku volite?
“Obožavam da slušam Zdravka Čolića. Njegovi tonovi me jako opuštaju posle napornog rada, utakmica i treninga. Njega zaista volim da slušam gotovo oduvek. Ali, moram da priznam da mi je porodica najvažnija na svetu i njoj se uvek posvetim maksimalno. Sa njima mi je najlepše”.

Da li vam je žao što ne provodite više vremena sa svojom porodicom?
“Trudim se da svako slobodno vreme provedem u krugu porodice. Čak i kada radim pripreme za utakmice, trudim se da to radim u kući, da budem uz moje”.