Sećanja: Crvena Zvezda – AC Milan 1:1 / p. 2:4 (1988.)

Share this...

Facebook

Twitter

Linkedin

Autor: CZBG, Popović N.

Uvek u jesen kada počnu dosadne kiše, a magle pokriju grad, sećanje me vrati na jednu davnu jesen, na jednu davnu kišu i na jednu prokletu maglu na našoj Marakani. Na taj naš hram fudbala dolazili su mnogi veliki timovi, ali takav tim i takvi igrači niti su došli, niti će više ikada doći. U svetskom i evropskom fudbalu bilo je puno velikih timova: Santos sa Peleom i Garinčom, Real sa Puškašom i Di Stefanom, Ajaks sa Krojfom, Krolom, Neskensom, Bajern sa Bekenbauerom, Milerom, Majerom, ali ne kao i taj Milan ’88 godine. Mislim da se takav tim i takvi igrači na jednom mestu neće ponoviti. To je zaista neponovljivo! Gali, Tasoti, Maldini, Anćeloti, Barezi, Kostakurta, Donadoni, Rajkard, Van Basten, Gulit, Virdis.

Kakva je bila naša Zvezda i čime se mogla suprostaviti takvom timu u tom dvomeču KŠ? Imala je najboljeg trenera u njenoj istoriji, Bata Staneta (neka mi oproste sve ostale trenerske veličine Zvezde: Čiča, Milovan, Pavić, Vaske, ali tako zaista mislim). Imali smo tih dana i tim koji je bio u stvaranju, pripreman za nešto veliko i epohalno. Bio bi skoro i stvoren da to leto sujeta i zavist “grobarskih” generala nije došla do punog izdražaja. U ljutnji što Dejo i Darko, i pored boljih uslova, nisu otišli u njihov voljeni klub već kod nas, odmah po potpisu ova dva velika igrača šalju u JNA. Pred utakmicu Deju će pustiti iz vojske da odigra za nas, a Darka ni to.

Prvi duel tog čuvenog tromeča odigran je 26 oktobra 1988. Zvezda je pred meč bila bukvalno prežaljena i samo se strepilo da ne bude pregažena i ponižena. Veliki Bata Stane pravi fenomenalnu taktiku sa pojačanom odbranom (Najdoski, Radovanović, Ivanović, Jurić, Vasilijević) i sa dva velemajstora napred – Dejo i Piksi, jako dobro parira Milanovim zvezdama.

U 47. minuti Piksi pravi pravi šou, dribla pet Talijana i majstorski vara Galija. Zvezda vodi!!! Talijani ubrzo preko Virdisa izjednačuju, a Zvezda do kraja uspjeva da odoli i sa sjajnih 1:1 dočekuje revanš.

Eh,revanš, to je tek priča. Danas me često tuga uhvati kad nekog klinca iz ulice čujem da kaže kako navij za Barsu i Real,da  najviše voli Mesija i Ronalda. Deco moja, ja matori jarac od 50 i nešto (a odgledao sam na stotine utakmica) moram da vam nešto kažem: Sve ovo što radi majstor Mesi sada, sve ovo je bolje i lepše pre 20 godina radio naš Dejo. Sve ovo što sada rade Ronaldo i Bejl, ’90-ih je bolje i lepše radio naš Piksi. Da je navala Robi, Dejo, Pančev, Piksi, Mrkela bila nekog kluba sa Zapada, a ne tamo sa nekog Balkana, imala bi bar 5 KŠ. Dokaz za moju tvrdnju su događaji i sa tog revanša.

Dejo fizički nespreman (bukvalno direktno iz vojničkih čizama) obuva kopačke i na tom meču zasenio je sve najveće zvezde tog doba. 70 minuta tog meča razbijali smo veliki Milan u paramparčad. Velike zvezde nisu znale šta ih je snašlo. Imali smo vodstvo sjajnim golom Deje iz 60 i nekog minuta, imali igrača više (isključen Virdis), imali igru, imali sve. Osećaj koji sam imao na tribinama to veče je bio takav da sam bio ubeđen da nam tri dana gol nam ne bi dali. Samo su naša dva asa mogli njima još koji. I onda na Marakani čudo. Da li Bog, prirodne i neprirodne sile, vanzemaljci, Rusi, Ameri ili sam satana, ali na naš stadion spušta takvu maglu da je to neobjašnjivo i neviđeno. Bukvalno se na terenu i na tribinama ne vidi više od jednog metra. Meč se prekida i zakazuje za sutra. Neka sila nam ne da da izbacimo, nadigramo i fudbalski ponizimo ovakav tim. Tog trena, tamo iza gola na jugu, znao sam da sutra nemamo šanse i da ne možemo ponoviti takav meč još jednom.

U sutrašnjem meču opet smo odigrali hrabro i muški. Poveli su gosti, bili puno bolji (čak im je i regularan gol poništen), ali Piksi, na divan pas Deje. sjajnim golom izjednačje. U nastavku meča rovovska borba do kraja regularnog dela. Ipak,ostaje 1:1. U produžecima, negde pred kraj meča, Mrkela ima stopostotnu šansu. U jednom kontra napadu izbija sam ispred golmana Galija. Veliki talenat, sigurno i veliki igrač. ali sa manjkom onoga između nogu pogotovu u velikim mečevima i to veče nema hrabrosti da uđe u legendu. Neobjašnjivo staje u ključnom trenutku. U penalima surovi i iskusni evropski profesionalci su puno smireniji i lako pogađaju svaki penal. Naši promašuju dva i to je kraj priče. Snovi se raspršuju kao mehur od sapunice. A bili smo tako blizu.