Izvor: mondo.rs, autor: Neša Petrović
Da je samo nezgodno stao. Da će već sutra biti na raspolaganju treneru. Da ide dalje. U nove pobede. Gorane, živiš!
Pratim reprezentaciju Srbije i nije mi u interesu da se vezujem za Zvezdu ili Partizan. Profesionalno, razume se.
Koliko god si objektivan, obeleže te za sva vremena. Znam pouzdano šta u Humskoj misle o novinarima koji prate Zvezdu. I obrnuto.
To je tako. To je Srbija. Treći ne postoji. Il’ si s nama, il’ si protiv nas. Pa biraj.
Izabrao sam nacionalni tim. Tu ima i jednih i drugih, ali ima i ofkovaca i vojvodinaša. Ima i radovaca. Tek će biti Čukinih igrača.
Bio sam jednom na pripremama Zvezde. Relativno skoro, leto 2014. Terme Čatež.
Namestilo se da nema ko. Što da ne? Izazov je. Nisu to više ona zvučna imena. Nije to ni ona stara Zvezda. Ali, ima i dalje neku težinu. Imao sam interni dogovor sa Nikolovskim da zakazujem intervjue dan unapred.
Pitao me je posle prva dva treninga, koga bih želeo za prvu rubriku.
“Daj mi Gogića!”
Kao iz topa, nisam ni razmišljao. Da me sada pitate zašto baš Gorana, ne bih znao da odgovorim. Malo njih sam poznavao lično. Petkovića i Planića zbog OFK i to je to. Sve druge na ‘zdravo-zdravo’.
Volim da razgovaram pred kamerom sa momcima koji deluju normalno. Kolege novinari znaju o čemu govorim. Nikada nisam molio za intervju. Što bih ja ubeđivao nekoga da radi ono što ne želi. U miks zoni mora. Ko tu odbije, više ga i ne pitam.
Nikada.
A, bilo ih je i to velikih imena.
Pripreme su nešto drugo, tu je mnogo opuštenije. I teme su manje napete. Ali, opet, ima onih koji neće. Sklon sam mišljenju da takvi i nemaju šta pametno da izjave.
Što se prećuti, može da se kaže. Što se kaže, ne može da se prećuti.
Nekima je i bolje da ne otvaraju usta. Deluju mudrije.
Ne znam zašto, ali sam posle prva dva treninga u Sloveniji, procenio da Goga ima šta da kaže. I nisam pogrešio. Bio je to sjajan intervju. O svemu i svačemu. Zvezdi, srpskom fudbalu, šampionskoj tituli, kapitenskoj traci, Jagodini, Svetskom prvenstvu, Mesiju.
Ali i o životu…
Sa takvim ljudima možete da pričate o čemu god hoćete. Uživao sam u tih 15 minuta pred kamerom. Sve se dešavalo po zavšetku prepodnevnog treninga na kome je Gogić doživeo peh. Bolan jauk i pad na travu izazvali su zabrinutost trenera Lalatovića.
Posle lekarske intervencije, pridigao se i nastavio sa radom. Čak je postigao i pobedonosni gol za svoj tim u igri na skraćenom prostoru.
Pitao sam ga na početku intervjua da li je zaista bilo toliko bolno kao što se u prvi mah učinilo:
“Na moju veliku sreću, nije ništa strašno. Hvala Bogu. Nezgodno sam stao i srušio se na teren. Prošao sam samo sa lakšom povredom. Biće sve u redu. Več popodne biću na raspolaganju šefu struke. Idemo dalje. U borbu za nove pobede na treninzima. Posle toga i na utakmicama. Bitno je da vlada dobra atmosfera i zdravi rivalitet”.
[youtube id=”NYZPF1buxEo”] Moj prijatelj Velja pomaže Radomiru Antiću u Kini. Čujemo se često i razmenjujemo informacije. Nije imao snage da mi javi tragičnu vest.
Pitao sam ga da li je istina. Nisam verovao. Ne verujem ni sada. Nikada neću poverovati.
Čekam Gogu da mi kaže u mikrofon da nije ništa strašno.
Da je samo nezgodno stao.
Da će već sutra biti na raspolaganju treneru.
Da ide dalje.
U nove pobede.
Gorane, živiš!
Život je lep, ali je kratak. Zato ga živite. Punim plućima i s osmehom na licu. Ne trošite nerve na gluposti i budalaštine.
Kada pokušaju da vas izvedu iz takta, vi odmahnite rukom. Setite se nekog filma. Neke komedije. Dohvatite prvu knjigu koja vam padne pod ruku.
Čitajte. Uživajte. Smejte se.
Zažmurite i maštajte. Potiskujte negativne misli. Oslobodite prostor vedrom raspoloženju.
Imajte razumevanja, ali ne dozvolite da vam vređaju inteligenciju. Ako čujete Miodraga Božovića da kaže kako Evropa ove sezone nije Zvezdin prioritet, ne gađajte televizor. Jednostavno, uzmite daljinski i promenite kanal.
Oprostite mu. Čoveka još nisu obavestili da je uloženo sedam miliona evra za evropsku licencu.
Ako pročitate da je izrazio čuđenje što ‘zapad’ zviždi njegovim igračima, ne cepajte novine. Šta su one krive. Papir trpi sve.
Dohvatite sa police Hornbijevu ‘Stadionsku groznicu’ pa utolite tugu sa jadom Arsenalovih navijača. Čitajte. Potiskujte gluposti.
I ne zamerajte Grofu. Zamislite sebe na tribini kako aplaudirate timu koji je izgubio sa dva razlike. A mogao je sa pet. U prvom kolu kvalifikacija. U julu!?
Zamislite i smejte se. Onako zarazno. Prenesite smeh na celu okolinu.
Kada naletite na snimak konferencije predsednika Partizana, ne pitajte se otkud Vučelić pored njega. Ako Zoran Popović za razliku od svog prethodnika savršeno govori srpski, naravno da je prusustvo prevodioca od neprocenjive važnosti.
U čemu je draž ako shvatite poentu. Zato je tu Vučelić da pojednostavi i uprosti. Ma, da! Batalite Popovićev brifing i pustite Balkanskog špijuna. Suština je ista, ali nema stresa. Samo smeha.
Ako vam neko javi da je zasedao Izvršni odbor FSS, ne pitajte zašto nema konferencije. Ne poredite to odmah s komunizmom. Saopštenja imaju svoju draž, makar bila i komesarska.
Zar bi zaista imali živaca da slušate Toletovo objašnjenje o produžetku roka za reflektore. Nema ni potrebe. Koristio je potpuno iste floskule kao i prethodne četiri godine. Možete me držati za reč. Iste su mu i grimase na licu. Sve je bilo isto kao kada je prvi put zapretio zbog reflektora.
Ubite me ako i kravata nije bila ista.
Sve, osim jedne sitnice. Sastava Odbora za hitna pitanja. Jedino je tu bilo noviteta. Tole je ubacio Kokezu.
Prestanite sa smehom! Plačite!
Šekspira u ruke:
“Kad se rodimo, plačemo. Jer, na veliku scenu budala stupamo!”
Додајте коментар