Autor: CZBG

Očekivala je velika armija Zvezdinih navijača da će sinoć, u prepunoj hali Pionira, prednost Zvezde biti udvostručena i da će naši momci doći na korak od pobede u polufinalnoj seriji protiv Partizana. Međutim, desilo se suprotno i sada smo na početku, s tim da se sledeće dve utakmice igraju pred njihovim navijačima.

Čitajući komentare po forumima i portalima, vidi se da se među velikim brojem navijača uvukao strah od mogućeg poraza i gubljenja prava da se ponovno nađemo među velikanima evropske košarke. Prošle sezone smo izgubili od (reklo bi se) nikad slabije Cibone, a ove bitku bijemo sa najljućim rivalom koji je (što kvalitetom, što pomoću ljudi iz senke i onih sa pištaljkom u ustima) posljednjih 10+ godina vladao srpskom i regionalnom košarkom.

Nije onda ni čudo da nakon sinoćnjeg poraza mnogi strahuju, a neki već ističu i belu zastavu, naglašavajući kako nema šanse da pobedimo tu dugogodišnju negativnu karmu koja se nadvila nad naš košarkaški klub.

Ipak, ako je izgubljena bitka nije i rat. Sada treba zbiti redove, ohrabriti naše momke, dati im bezrezervnu podršku i uliti onu dozu samopouzdanja koja ruši sve moguće strahove i prepreke, makar se oni zvali i Partizan, sudije, decenijsko posrtanje. Zvezdini igrači, trener i stručni štab to mogu. Videli smo to u mnogim utakmicama Evrolige (posebno u grupnoj fazi), kao i u ABA ligi. Sve što trebaju jeste da veruju u sebe i da znaju da i mi verujemo u njih. Od ovih što imamo, bolje nemamo ovog trenutka i zato ne svodimo račune i ne proglašavajmo poraz nakon druge utakmice, nego dajmo sve od sebe da tim momcima u crveno-belom podignemo moral, da znaju da im nismo okrenuli leđa i da verujemo u njih.