Кошарка Кошарка/Вести

Kari Pešić: ”Majka je odredila moj život.”

Autor: CZBG, izvor: ”Blic’

Bio je fudbalski golman, igrao hokej na ledu, pa stoni tenis, a onda je na strogi nagovor majke otišao u košarku. I nije pogrešio, Svetislav Pešić ušao je u legendu ovog magičnog sporta.

Kao igrač bio je šampion Evrope sa Bosnom, a sa trenerske klupe osvojio je sve što se moglo osvojiti. Impozantna je Karijeva, kako ga zovu u košarkaškim krugovima, lična karta, prepuna trofeja. Od Evrolige, preko Kupa Radivoja Koraća i Evrokupa, do evropskih i svetskih titula sa reprezentacijama Nemačke i SRJ, ali i SFRJ kojoj je donosio zlatne medalje sa svih velikih takmičenja u mlađim kategorijama. Svetislav Pešić za “Blic” vrti ringišpil života.

Detinjstvo
“Rodio sam se u Novom Sadu, u Ulici Stevana Popovačkog, iza dugačke bele zgrade tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine. U Novom Sadu sam proveo svega tri godine, tamo mi je otac službovao kao građansko lice pri JNA. A pošto je bio iz Pirota, odlučio je da se s porodicom vrati u zavičaj, u staru porodičnu kuću. Svi dečaci iz moje ulice navijali su za Partizan i Zvezdu i po celi dan smo igrali fudbal, a u okviru Sportskog društva ‘Pionir’, koje sam osnovao sa komšijama, ponosno sam kao golman stajao između stativa. U Pirotu je tada postojala samo mala fiskulturna dvorana, pa smo zimi bili primorani da igramo ulični hokej više po snegu nego na ledu. Hokej smo igrali i rukama i nogama i štapovima razne dužine. U školi su mi pobede u stonoteniskim mečevima postale novi sportski izazov, bio sam i pionirski prvak Srbije. Međutim, kada je moj prvi trener i nastavnik, pokojni Zvonimir Minčić sa grupom entuzijasta osnovao košarkaški klub, ja sam iz moje ulice bio jedini klinac koji je krenuo na basket. Svi ostali su igrali fudbal. U to vreme znao se red i pravila ponašanja u školi, da bismo mogli da treniramo neki sport, morali smo da imamo dobre ocene. Učio sam francuski, pa je mama odlučila da me upiše na kurs esperanta u školskoj biblioteci. Kaže, bila je sigurna da ću biti svetski čovek. Bila je u pravu, danas govorim nemački, engleski i španski.”

Beograd – Pirot – Beograd
“Kada sam u avgustu 1968. godine stigao u Beograd na studije ekonomije, počeo sam da treniram košarku u Partizanu. Preko leta grad je potpuno prazan i kada bih preko vikenda bio bez obaveza, samoća je budila nostalgiju, a nostalgija me gurala u odluku da se vratim u Pirot. Jedno nedeljno jutro me je odvelo na autobusku stanicu i sa odlukom da sve napustim seo sam u autobus za Pirot. U kući sam zatekao oca, majku i brata kako mirišu supu na nedeljnom ručku. Bio sam srećan i saopštio sam im da više ne mogu da trpim dosadu i samoću u Beogradu. Ćale se nasmejao i rekao mi da sam u pravu jer sam završio srednju ekonomsku školu, dobiću posao, a košarka se igra i u Pirotu. Mama nas je obojicu ozbiljno pogledala, meni rekla da će da mi opere to što sam doneo u torbi, a ocu: ‘Sretene, vadi mu kartu za sedam ujutru. Svetislav se vraća u Beograd.’ Kad sam je posle mnogo vremena pitao kako je imala srca da me tako vrati za Beograd, rekla mi je da joj se srce cepalo, ali da je znala da imam potencijala za velika dela. Nije dozvolila da odustajem na prvim preprekama u životu. Danas sam počasni građanin Pirota. Kada te tvoji priznaju, to je nešto posebno.”

Partizan i Bosna
– Jedne prilike su me savetnik Partizana Ranko Žeravica i trener Branislav Rajačić iznenada izostavili iz početne petorke na utakmici sa OKK Beogradom koju je televizija prenosila i meni to nije bilo pravo. Izgubili smo, ali su svi primetili da nisam igrao punim srcem i svom snagom. Žeravica, tada najveći autoritet, oslovio me je sa “filozof iz Pirota” i kaznio me je sa godinu dana neigranja i Partizan je ispao iz Prve lige. U leto 1971. otišao sam u Sarajevo i potpisao za Bosnu, čiji je trener Boša Tanjević bio moj dobar prijatelj. Sarajevo zauzima posebno mesto u mom životu, jer sam tamo sreo svoju suprugu Veru i u njemu se 1976. godine rodio sin Marko, 1979. smo postali šampioni Evrope, a 1984. rodila se ćerka Ivana. Te godine, 16. januara, za vreme Olimpijskih igara, igrali smo na Ilidži sa Barselonom, a Dragan Buha, direktor hale, prišao mi je i rekao: Pešo, čestitam, dobio si ćerku! Pobedili smo… Košarkaši Bosne bili su popularniji od fudbalera Željezničara i Sarajeva zajedno. ‘Skenderija‘ je bila non-stop puna. Raša Radovanović, pokojni Mirza Delibašić, uz Zdravka Čolića, Davorina Popovića i Gorana Bregovića činili su moju ekipu za noćne izlaske. Gde god bismo krenuli stvarala se euforija jer su nas ljudi obožavali. Išli smo u disko klubove, ali i u kafane, organizovali žurke. Srećno smo živeli. Pošto sam diplomirao ekonomiju i završio igračku karijeru, našao sam se na mestu predsednika kluba i nije mi padalo na pamet da se bavim trenerskim pozivom. Ipak, na nagovor drugara Žarka Varajića i Raše Radovanovića seo sam na klupu pa su me poput droge opile pobede i osvajanje prvenstva SFRJ. Više nikada nisam promenio poziv.”
Nemačka
“Postao sam selektor reprezentacije Nemačke kada nijedan od njihovih igrača nije hteo da igra za nacionalni tim. Nisu želeli da investiraju svoje vreme preko leta jer nisu verovali da je moguće da ostvare bilo kakav rezultat na bilo kom takmičenju. Tada sam primao i namerne i nenamerne udarce sa svih strana. U Nemačku sam stigao iz zemlje u kojoj je svakom mladom igraču bio san da igra za reprezentaciju. Savez me je podržao jer su me doživljavali kao misionara. Uspeli smo da se plasiramo na Olimpijadu u Barseloni 1992. a da godinu dana kasnije postanemo šampioni Evrope!”

Indijanapolis
“Na Svetsko prvenstvo u SAD 2002. otišli smo posle osvajanja šampionata Evrope u Istanbulu. Imali smo jak tim odličnih igrača među kojima su neki već bili svetske zvezde. Uspeo sam da ih ubedim da je kolektiv u košarci mnogo ispred pojedinca. Radmanović to jednog momenta nije želeo da prihvati i nisam mogao da dozvolim da se ugrozi harmonija tima. Pobedili smo drim tim na njihovom terenu i postali prvaci sveta. Nadam se da će se Srbiji još koji put to desiti, da bude najbolja na svetu. Ipak, pobediti SAD na njenom terenu, pa Tursku, Brazil, Argentinu, e to se već dešava jednom u mnogo, mnogo godina. Da je to lako onda bi svako mogao da bude šampion sveta, a potrebno je puno stvari da se poklopi.”
Švajnštajger

“Kompletna fudbalska reprezentacija Nemačke je na Mundijal u Brazil otputovala u majicama sa mojim likom na kojima je pisalo ‘Trk‘. U prevodu, pokazao sam im put do trijumfa. Lepo priznanje, drago mi je zbog toga, našli su u tome motivaciju. Za vreme Svetskog kupa u Brazilu vladalo je ludilo sa tim majicama u Nemačkoj. Ideja je potekla od mog prijatelja Bastijana Švajnštajgera, koji je lud za košarkom, gleda svaku našu utakmicu, dolazi na treninge, ujutru uz kafu prelistavamo štampu u Minhenu. Hvala Švajniju na reklami (smeh), postao sam poznat i van košarke, van Evrope, i kao fudbalski stručnjak. Sećam se kada je Marko Jarić igrao u NBA ligi, Švajni je naručio od mog sina Marka Jarićev dres. Kada su moja ćerka Ivana i zet Jan uoči finala Svetskog kupa u fudbalu između Nemačke i Argentine otputovali u Rio, poslao sam im najbolje pirotsko vino da predaju Švajnštajgeru i Podolskom. I poručio sam im, kada već moja Jugoslavija a sada Srbija, nije mogla da dođe do ‘boginje‘, da ću navijati za Nemačku, i da to i oni učine. Otvorili su flašu posle osvojene titule, i po završetku utakmice pozvali me telefonom. ‘Hvala, šefe, ostvario sam životni san‘, rekao mi je Švajni.”
“Orlovi”

“Ponosan sam zbog fantastičnog uspeha igrača i Aleksandra Đorđevića na Mundobasketu. Međutim, sada ne treba stati, čekaju nas na Evropskom prvenstvu 2015. teške kvalifikacije za Olimpijske igre. Favorita nema na Evrobasketu, ali srebrna medalja iz Španije je vetar u leđa, moramo dobro da se pripremimo, svi će igrati u kompletnim sastavima, sa NBA igračima. Mi u Srbiji se skupimo, napravimo ekipu, i hoćemo da budemo prvaci sveta. Pa onda bi tako mogli svi.”

Najgori sam član porodice

“Ubedljivo sam najgori član porodice jer se najmanje trudim oko nje. Svi drugi mnogo više ulažu u porodicu Pešić. Najmanje vremena provodim s njima, ali to je jedna konstanta koju moji ukućani tolerišu jer me vole. Sin Marko je u Berlinu završio koledž, direktor je Bajerna, čiji sam sada trener. Ćerka Ivana je izučavala modu na koledžu i, kada je diplomirala, otišla je u Barselonu da tamo gradi karijeru. Moj zet je bivši košarkaš Jan Jagla. Više su svi digli ruke od mene.”

Nostalgija
“U dva navrata sam vodio Crvenu zvezdu. Hteli su da odmah budemo prvaci, da pobedimo Partizan, ne ide to tako… Ima nostalgije za Srbijom, kako da nema, želeo sam da se vratim i drago mi je što sam bio trener kod kuće dva puta, bilo mi je lepo, to je ogromno iskustvo. Ja sam uvek uz Srbiju, dušom i srcem, a jedino mesto gde se osećam na svome jeste moj Pirot, pa Beograd.”

BODIROGA „Sa Dejanom sam i u reprezentaciji i u Barseloni dolazio do titula. U oba slučaja dokazao je svoju igračku veličinu, vodio nas do pobeda. Barselonu smo doveli do prve evropske šampionske krune.“

PRIJATELJI „Imam mnogo prijatelja na raznim meridijanima. Iz sporta to su Nikola Pilić, Boris Beker, Štefi Graf, Bastijan Švajnštajger, Lukas Podolski, Pep Gvardiola, Karl Hajnc Rumenige, Uli Henes…“

ŠVAJNI I ANA „Moj prijatelj Bastijan Švajnštajger i Ana Ivanović su u emotivnoj vezi, upoznala ih je moja ćerka Ivana. Neka se deca vole i drže za ruke…“

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

На форуму

Скочи на траку са алаткама