Autor: CZBG, Vladimir J
“Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje. E, to vam je Crvena zvezda“, dobro su poznate reči barda (nek mi oprosti Milan Živadinović na ekskluzivnom pravu na ovu titulu) srpskog glumišta Ljube Tadića, velikog navijača tima sa Marakane. Imajući u vidu da je Ljuba bio uz crveno-bele još od osnivanja 4. marta 1945. pa sve do smrti 2005. godine, jasno je bio svedok brojnih pobeda, ali i poraza od kojih su neki bili izuzetno bolni. Nažalost kada je mlađa generacija navijača Zvezde u pitanju, a koja je danas uglavnom najbrojnija na stadionu, ova legendarna rečenica ne važi. Sasvim sigurno ne onaj deo koji podrazumeva veliku radost, dok je drugi deo aksiom.
Kada je Ljuba spomenuo veliku patnju, sigurno je negde u podsvesti mislio i na utakmicu odigranu 6. decembra 1989. godine u Kelnu protiv istoimene ekipe. Skoro 60 minuta crveno-beli su čuvali beogradskih 2:0, a onda je na scenu stupio Falko Gec. Fudbaler koji nije ostavio značajan trag u nemačkom fudbalu, te večeri se zauvek urezao u pamćenje svakog zvezdaša. Prvo je u 59. minutu postigao vodeći gol, a 7 minuta pre kraja je iskoristio grešku debitanta na Zvezdinom golu, Zvonka Milojevića i anulirao Savićevićeve pogotke iz prvog meča. U nastavku, bokserskim žargonom rečeno, oba protivnika su zaigrala sa spuštenim gardom. Imao je Robi priliku da donese Zvezdi 14. proleće u Evropi, ali je njegov šut završio tik pored stative već savladanog Ilgnera. Sa druge strane, Frank Ordenevic je iskoristio povratnu loptu (pogađajte jednom) Falka Geca iz dubokog ofsajda i stavio tačku. Igrao se drugi minut nadoknade vremena.
[youtube id=”h3965-ecZjQ”]
Naši očevi, možda i oni stariji, reći će vam da im je Keln najbolnija uspomena vezana za Crvenu zvezdu. Nama koji smo rođeni baš tih godina, druga utakmica nosi epitet fudbalske tragedije koju ćemo pamtiti celog života. Odigrala se 16 godina kasnije takođe na obali Rajne, ali u susednoj Francuskoj. Naš Keln se zove Strazbur.
Kako bih vam najbolje dočarao trenutak, moraću da se vratim nekoliko meseci ranije. Tektonske promene dogodile su se u Zvezdi tog leta. Posle dve i po decenije na različitim funkcijama klub je napustio predsednik Džajić. Imajući u vidu da Zvezda već duže vreme nije beležila zadovoljavajuće rezultate, naročito u Evropi, osećala se potreba za promenama. Izazova se prihvatila još jedna legenda kluba, Dragan Stojković Piksi. Prvi potez je bio dovođenje novo trenera, a izbor je pao na legendarnog golmana Intera i italijanske reprezentacije Valtera Zengu, koji je prethodne sezone sa uspehom predvodio Steauu. Krenulo je veselo. Posle prvog trenera stranca u istoriji, usledilo je i prvi istorijski susret sa timom iz Hrvatske od raspada SFRJ. Da sve ne protekne u najboljem redu (pobede 3:1 u Zagrebu i 4:0 u Beogradu) pobrinuo se jedan navijač sa zapadne tribine Marakane koji je mobilnim telefonom pogodio trenera gostiju, sto će kasnije biti preskupo plaćeno. Usledio je dvomeč sa Bragom i mršavih beogradskih 0:0. Otputovali su crveno-beli put Portugala već prežaljeni, ali kao što to najčešće biva u sličnim situacijama, dogodilo se nešto sasvim suprotno. Već iz prve akcije poveli su preko Purovića, usledio je naš bunker, a na golu je briljirao debitant Stojković. Savladan je pred kraj ali nedovoljno za prolazak domaće ekipe.
Bilo je to prvo učešće Crvene zvezde u ligaškom delu Kupa UEFA.
Žreb je doneo duele sa Bazelom, Tromzom, Romom i Strazburom. U međuvremenu je stigla i odluka UEFA povodom incidenta sa telefonom. Epilog prazan stadion protiv Bazela. Da Zvezda nije isti tim sa i bez navijača, videlo se najbolje te večeri protiv švajcarskog predstavnika. Bila je Zvezda kvalitetnija, vodila je, imala više od igre, ali je spletom nesrećnih okolnosti izgubila. U grotlu kakav bi napravile delije Švajcarci sasvim siguno ne bi imali šta da traže. Posle novog poraza u Norveškoj, ponovo je Crvena zvezda bila otpisana pred dolazak Rome. Kada je Šabani Nonda iskoristio kiks Biševca, verovatno je svako na stadionu pomislio da je kraj ali ne i Nikola Žigić koje je sa dva gola i asistencijom predvodio crveno-bele do potpunog preokreta. Pobeda od 3:1 donela je Zvezdi ne samo priliku da se u zadnjem kolu bori za proleće u Evropi prvo posle 14 godina,već i duel sa “nezainteresovanim” Strazburom (stanje na tabeli je bilo tako da je Strazbur obezbedio poraz dalje i u slučaju poraza).
[youtube id=”JNgl1eUJCQA”]
Među zvezdašima zavladala je neviđena euforija. 14 dana između te dve utakmice trajali su kao večnost. Za one koji su zaboravili taj osećaj iščekivanja bitne evropske fudbalske utakmice, ili pak za one koji nisu imali priliku da tako nešto dožive, to bih uporedio sa euforijom oko ovogidišnjih evroligaških utakmica košarkaškog kluba.
“Pamtim to kao da je bilo danas” stih je Zabranjenog pušenja koji najbolje opisuje moje sećanje na taj 14. decembar, iako čak ni snimak nikad nisam pogledao. Imama osećaj da se sećam svakog trenutka tog četvrtka, šta je bilo u školi, šta sam ručao, gde i sa kim sam gledao utakmicu i na kom kanalu. Pink, iako je sinonim za nekvalitetan program, tih godina imao je nekarakteristično za njih, vanserijske pogotke bar kada je sport u pitanju, pa su tako prenosili Seriju A, Jadransku ligu, fudbalske derbije… Ovog puta ljubitelje fudbala su častili direktnim prenosom iz Strazbura i to obavili na izuzetan način. U studiju pred početak utakmice, okupile su se tri istinske legende. Domaćin, doajen sportskog novinarstva, Marko Marković, u to vreme reaktiviran na Pinku kao urednik sportskog programa, čovek uz čije radio prenose fudbalskih utakmica su odrasle generacije. Sa jedne strene sedeo je Srđan Mrkušić, golman reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na njenoj poslednjoj utakmici protiv Mađarske neposredno pred početak rata, a posle jedan od osnivača Crvene zvezde i sve do 1955. njen golman. Sa druge sedeo je najmlađi među njima, a ništa manje legendarni Vladimir Petrović Pižon, junak mnogih Markovih prenosa, čovek koji je predvodio crveno-bele do finala Kupa UEFA 1979. godine, četvrta Zvzdina zvezda.
Kada su se kažaljke na satu spojile negde oko broja 9, prešlo se slikom u glavni grad pokrajne Elzas uz dobro poznat glas Neše Stefanovića, poznatog po nedeljnim prenosima tada najače lige sveta, Serije A. Zenga je izveo očekivanih jedanaest, možda je malo iznenađenje bilo izostanak Purovića koga je zamenio Đokaj. Sa duge strane ekipa Strazbura je izašla u najavljenom sastavu sa samo jednom (ispostaviće se ključnom) promenom, osamnaestogodišnjim Kevinom Gameirom u špicu napada. Kao i obično kada su bitne utakmice u pitanju, naši su bili nervozni i u grču, ali su vremenom preuzimali inicijativu. Posle jedne dubinske lopte iz Dudića sa svoje polovine, Basta je nezaustavljivo uleteo u šesnaesterac, iako je na drugoj stativi imao Žigića i Đokaja šutirao i nije pogrešio. Neopisivo slavlje kako među nekoliko hiljada Zvezdinih navijača iz Srbije i dijaspore na stadionu, tako i ispred malih ekrana. U 63. minutu smo već hteli da iskočimo iz svoje kože od sreće kada je Đokaj rutinski završio jednu kontru po levoj strani maestralnim lobom. “Đokaj, Đokaaaj, joooj kakav gol Ardijana Đokaja” reči su koje su mi se zauvek urezale u pamćenje i od kojih se i dan danas naježim. Bio je to najsrećniji trenutak u mom navijačkom životu. Isti igrač je ponovo bio u centru pažnje nekoliko minuta kasnije kada je umakao svojim čuvarima po levoj strani, centrirao, a Nikola Žigić sa samo 5 metara poslao loptu nebu pod oblake. Tad mi je prošla kroz glavu do tog dana fudbalska trauma broj 1, Mijatova prečka iz Tuluza pri rezultatu 1:0 koja je mogla da Holanđane pošalje kući, a na kraju ispostaviće se poslala nas , ali sam odbijao da pomislim da se nesto slicno može dogodite Zvezdi te večeri. Još samo 15 minuta, ponavljao sam u sebi.
Kao što je 16 godina ranije na scenu stupio neko potpuno neočekivan (Falko Gec u prvoj utakmici u Beogradu ušao tek poslednjih nekoliko minuta), tako je debitant Kevin Gameiro zablistao iako nije bio ni predviđen da nastupi. U 79. minutu ovaj 172 cm visoki napadač, nadskočio je sve u Zvezdinom šesnaestercu i savladao Stojkovića. Usledila je opšta panika na terenu, Zvezdini fudbaleri su više razmišljali o preostalom vremenu nego o utakmici, a onda je Kovačević u 3. minutu nadoknade napravio faul iz kategorije najglupljih na dvadesetak metera od gola. Usledio je identičan centaršut u peterac, ovog puta Zvezdina odbrana izbija loptu ali nažalost na glavu najnižeg igrača na terenu – Gameira. Muk u sobi, glave u jastucima, svi su u šoku. Neverica je vladala i u studiju, pa se Pižonu omakla jedna psovka koja najbolje opisuje trenutak. Jebote.
Previše je simbolike u ova dva poraza u razmaku od 16 godina. Obe su odigrane u UEFA kupu, obe sezone je Zvezda odigrala odlično posle prethodne koja je bila za zaborav, Gec – Gameiro, propuštene prilike pa primljeni golovi u nadoknadi. Da je Zvezda te 1989. prošla Keln, bila bi sasvim sigurno prvi favorit za osvajanje trofeja. Bila je to po mnogim mišljenjima najbolja generacija Crvene zvezde, što je potvrdila godina dana kasnije. Treba li napomenuti da je te sezone osnova ekipe iz Barija bila jača za Dragana Stojkovića Piksija?!
Nije ni tadašnja Zvezda predvođena Žigićem, Jankovićem, Lukovićem, Bastom, Biševcem, Dudićem, Mladenovićem, Stojkovićem bila bez šansi za podvig te 2005. Gotovo svi igrači iz tog tima su napravili prostojne inostrane karijere, bili su okosnica reprezentacije u narednom periodu, a bio je i dobar tajming. Recimo Steauaa je te godine bila na pragu finala ali je nesrećno ispala od Midlzbroa, a Levski, Rapid iz Bukurešta i Bazel su stigli do četvrtfinala.
Danas kažu da su obe utakmice bile prekretnice za budućnost tima iz Ljutice Bogdana. Keln je bio ključna lekcija pred „operaciju Bari“, a Strazbur je bio poslednja prilika da se stane na noge. Nikad posle Zvezda nije bila ni blizu zime u Evropi, šta više, sad i septembar zvuči previše ambiciozno.
Za razliku starijih, mi ne da nismo dočekali melem na ranu poput Barija, nego smo doživeli nove šamare u poslednjim sekundama od Rendžersa, Bajerna ili Bordoa. Doživesmo i sezonu bez Evrope.Pitam se šta je sledeće?
[youtube id=”C45hDs3pB1w”]
Dodajte komentar